Bezazlenost oca Brauna

Osim što su mu svi đavoli u srcu, Otac Braun je s blistavim mozgom! Prvi detektiv među Božjim slugama i prvi sveštenik među detektivima, on nas opija svojim poznavanjem najistančanijih tehnika zločina i svojim zaključivanjem o zločincima, i u svemu tome je bez premca. Čak i da je večno, uz ove priče vreme leti. Brzina u otkrićima Oca Brauna prevazilazi sva naša osećanja o sporom proticanju časova i o nedokučivosti tajni koje nas okružuju.

Prva suštinska vrednost detektivske priče leži u tome što je to prva i jedina forma popularne književnosti u kojoj se iskazuje izvestan osećaj poetičnosti prema modernom životu. Ljudi su vekovima živeli u surovim planinama i večnim šumama pre nego što su shvatili da su one poetične; s pravom može da se zaključi da su neki od naših predaka mogli da sulundare na dinjaku vide bujno crvene poput planinskih vrhova, a bandere i stare i prirodne poput drveća. O ovakvom shvatanju samog velikog grada kao nečeg raspusnog i očiglednog, detektivska priča svakako je Ilijada. Niko ne može da ne primeti da u ovim pričama, junak ili istražitelj, šparta Londonom s nečim od usamljenosti i slobode vladara iz priče o vilinskoj zemlji, da tokom tog nepredvidivog puta, slučajni omnibus poprima primalne boje lađe iz bajke. Svetlosti grada počinju da izgledaju kao bezbroj očiju goblina, budući da su oni čuvari nekakve tajne, koliko god okrutne, koju pisac zna, a čitalac ne. Svaka okuka na putu je kao uperen prst; svaki obris sulundara na dimnjaku izgleda raspusno i podrugljivo ukazuje na značenje misterije.