Bilje snova

PUT U JAD

Kako samo boli ljudska samoća
kad se i krajolici jednako bolni kao ti okreću od tebe
i u sebe uranjaju, tebi tako tuđi!
Kada po hladnoj kiši na tebe naleće mala železnička postaja
i preklinje te prazan transportni vagon bez cilja
a onde se vuče bledo kljuse po crnoj oranici –
o, kad bi ono samo znalo da postojiš
i da ga voliš, plava bi mu krila do neba izrasla.
Ponekad te posmatra voda ogromnim očima
i zato što ti nije ugledala osmeh
pada opet bez radosti i bljutava u samu sebe.
I tako sve ostavljaš za sobom. Sudbina te tvoja vuče dalje.
Grbava starica na nasipu čitavu večnost za tobom gleda
i neutešno zjapi plakat na heravoj strehi.
Ostavljaš ih sve za sobom u neispunjenoj ljubavnoj skrušenosti
znajući ipak, samotnjače, da te čeka jedan grad
u kom ćeš dugo u noći da plačeš u ubogom hotelu.