Bilo jednom u Jugoslaviji

Mislim da nema čoveka u Srbiji koji je bio prisutan na toliko poprišta kao Ivan Ivanji. Možda nema ni u Evropi. Stvarno prisustvo pruža šansu da se stvarnost vidi van obrazaca. Ne koristi svako tu šansu. Ivanji je koristi.

Ako čitamo njegovu ispovest, vidimo i to da stvarnost i logika nisu uvek pod istim krovom. Prvih desetak godina svog života Ivanji je proveo u Bečkereku/Zrenjaninu, u građanskoj porodici u kojoj je guvernanta bila Austrijanka iz Slovenije. Ispostavilo se da ona radi za Gestapo, ali baš zahvaljujući njoj Ivanji je dostigao takav stepen poznavanja nemačkog jezika da je mogao postati Titov prevodilac.

Ivanji zna šta je jednom bilo u Jugoslaviji. Zna, jer je stanovao u Francuskoj 7, poznavao je Ota Bihaljija Merina, Branka Ćopića, Ivu Andrića, sretao je Ivana Stambolića i mnoge druge znamenite ličnosti. Ta imena su i nama poznata, ali preko Ivanjija saznajemo mnogo više nego što je poznato. Saznajemo recimo za razgovor sa Titom na Brdu kod Kranja čija tema nije bila ni Jugoslavija ni nesvrstanost, već Titov pudlan Bil, kao i zašto Krleža nije hteo da se kupa kod Opatije… I još mnogo toga što stvara upečatljivu sliku o Jugoslaviji, zemlji koja je nekada bila na mestu na kojem se danas i mi nalazimo. Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija.
– Tibor Varadi