Božićni oratorijum

Božićni oratorijum je neobična i uzbudljiva priča o  tri generacije jedne švedske porodice tokom burnog XX veka. Knjiga počinje smrću Sulvej Nurdenson, što će se ispostaviti kao gubitak koji njen muž Aron nikada neće moći da preboli, pa više neće biti u stanju da brine o porodičnoj farmi i dvoje dece, Sidneru i Eva Lisi.

Zato se porodica seli u Sune. Aronovo mentalno zdravlje sve više se urušava, te počinje da umišlja kako je Sulvej još uvek živa. Sticajem okolnosti započinje prepisku sa izvesnom Tesom Šnajdeman sa Novog Zelanda, koja se zaljubljuje u njega, pa mu kao znak naklonosti šalje uvojak kose, cvet i medaljon. U isto vreme, Aronovi „sastanci” sa Sulvej postaju sve učestaliji i on počinje da veruje da su Tesa i Sulvej ista osoba. Napokon, odlučuje da otputuje na Novi Zeland.

Aronov sin Sidner odrastao je, radi u farbari i zaljubljen je u ženu po imenu Fani. Njihov odnos postaje sve komplikovaniji. Ubrzo ga napušta i odlazi iz Sunea i neko vreme se o njoj ništa ne čuje. Njegov sin Viktor, glavni narator ove priče, posle mnogo vremena vraća se u Sune kao dirigent gostujućeg orkestra. Krug se zatvara gde je i počeo: u gradu koji pamti svaki ožiljak porodice Nurdenson i koji im nikad nije bio sudbinski naklonjen.

Osim što je stekao kultni status u savremenoj švedskoj književnosti, roman Božićni oratorijum dobio je i najvažniju regionalnu književnu nagradu Nordiska Rådets litteraturpris, a zbog svoje popularnosti je i ekranizovan: istoimeni film je takođe višestruko nagrađivan i imao je velikog uspeha kod publike.

Jeran Tunstrem (1937–2000) jedan je od značajnijih pisaca švedske književnosti druge polovine  XX veka. Preko četiri decenije pisao je romane, pesničke knjige, priče i radio-drame, a najpoznatiji je po romanu Božićni oratorijum, za koji je dobio najvažniju regionalnu književnu nagradu Nordiska Rådets litteraturpris 1984.

Za roman Berömda män som varit i Sunne dobio je najznačajniju švedsku književnu nagradu Augustpriset. Tunstrem u svojim romanima duboko analizira međuljudske odnose, njegov stil je na granci magičnog realizma, a teme kojima se bavi su lične, intimne, istrgnute iz njegovog života. Krajem 1957. godine, seli se na grčko ostrvo Hidra, gde postaje prijatelj sa Akselom Jensenom, Marian Ihlen i Leonardom Koenom, čuvenim ljubavnim trouglom iz pesme „So Long, Marianne”.