Čajevi Marsa / Noći

Pištalove knjige se čitaju kao poetski niz bez presedana u novijoj srpskoj prozi. Već Slikovnicom, svojom prvom knjigom, pisac je svoj svet, imaginarni ‘Patetikon’, sa nestvarnim likovima-senkama, u neodređenom vremenu, i u rasplinutom prostoru, gradio koristeći se svojevrsnim poezijskim postupkom.(…). Pištalovi prozni fragmenti Noći (ti ‘putopisi kroz osećanja’), sklopljeni od vizuelnih impulsa jezika, izmiču parafrazi. Ništa se prividno, ne događa. Impresivni I ekspresivni momenat literarnog izraza nalaze se u čudnom I sretnom suglasju: a sažetost kao osnovna strategija potencira mikrostilistički rad jezika. Značenje, kao u snu, beži od reči do reči. Čuvena Kalderonova izreka prva je I poslednja asocijacija pri čitanju Noći.

Mihajlo Pantić

Pred nama su dve rane knjige Vladimira Pištala.

Slikovnica, u novijem autorskom čitanju viđena kroz naslov Čajevi Marsa, jeste crtež u vazduhu, slika sveta u svojoj spoljašnjosti, blago zakrivljena poetskim duhom posmatrača/pisca. Ustvari, mladalački slikarski pokušaj, pratekst u kome se paradigmatski ocrtavaju mnoge od budućih odrednica Pi{talovog proznog izraza. Literarna gra|a ove nevelike knji`ice je preto~ena u govor oblika, atmosferu utisaka, koji se sastoje od slika obojenih verbalnim zapa`anjima. Njima autor dodiruje i pornografiju i politiku, i umetnost, sudbinu umetnika, te |ubri{te kao ishodi{te svega poestojećeg.

Noći su, opet, knjiga nemira i turobnih raskr{}a. Sa ~itaocem kroz tekst kao medijum komuniciraju njegovi vlastiti utisci. Na~in njihovog nastajanja/utiskivanja najsli~niji je onom kod stripa ili pri krupnim kadrovima u filmu. Diskurs je odmeren, obojen gor~inom, a pri tome još uvek lagan. Cilj je zapaziti neobi~no, uhvatiti logi~no u alogi~nom, zarobiti sve, ba{ sve {to se desilo, ili moglo desiti, sve {to se probilo do svesti. Jakom akustikom, intenzivnim bojama, priziva setu, boje uzglobljuje u zvuke, predmete, pojave. Priče su viđene iza paučine stvarnosti, kokainski amplifikuju osete, pune su želje da do krajnjih granica poja~aju intenzitet svoje slike `ivota.

Nenad Šaponja

Pištalo nema samo smisla za gradnju atmosphere već i za ritam, za organizaciju teksta. Svaka njegova rečenica je poetski zasnovana kao stih. Nijedna ne stoji tu tek tako. Svaka otvori novi proctor. Kod njega rijetko kad ima nepotrebnog ponavljanja. Sva ponavljanja su, zapravo, lirski refreni. Njegova imaginacija je izuzetno bogata, ali i, što je ređe u naših pisaca, izvanredno formalno uobličena u adekvatne lirske (’objektivne’ rekao bi Eliot) korelative ili ekvivalente.

Slobodan Blagojević