Carigradske slike i prilike

Delo „Carigradske slike i prilike – putopisne crte Čede Mijatovića“ objavljeno je 1901. godine u Novom Sadu, u izdanju Matice srpske i od tada, ovo delo nije preštampavano. U njemu Čedomilj Mijatović (1842–1932), srpski istoričar, diplomata i državnik, vešto prepliće putopisnu prozu, istoriografiju i lična sećanja i iskustva u uverljivom i dragocenom slikanju Carigrada. U tome mu je nesumnjivo najviše pomoglo to što je pred sam kraj XIX i početkom XX veka bio srpski diplomata u Istanbulu, što je bio vrstan poznavalac vizantijske i srpske istorije, ali i njegov nepretenciozni stil (prema Slobodanu Jovanoviću „Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika“). U deset poglavlja knjige, Mijatović opisuje Svetu Sofiju i carigradske zidine, Saraj i Jildiz palatu sultana Abdulhamida II (koga je i lično sretao i zadržao ga u izuzetno povoljnom sećanju), Bosfor, istanbulske kvartove Peru i Terapiju, govori o istoriji grada (često upućujući na veze sa Srbijom) i, ono što je možda najvrednije, ostavlja zapise o svakodnevnom životu i običajima Istanbula tog vremena.

Imajući u vidu važnost teksta i autora, ovo novo izdanje Carigradskih slika i prilika, priređeno je uz brojne dodatke: rečnik manje poznatih reči, brojne istorijske i filološke komentare, indeks toponima (uz dodate nazive na turskom), retke i dokumentarne fotografije, hronologiju grada. Da bismo delo približili savremenom čitaocu (a i putniku), u ovom izdanju osavremenjeni su pravopis i brojne transkripcije (s dodatom listom svih izmenjenih reči).