Časopis Kinoteka #83

Novembarski broj „Kinoteke“ znatnim delom je posvećen jubilejima vezanim za filmske stvaraoce koji su obeležili našu, a posredno i svetsku kinematografiju u drugoj polovini 20. veka. Časopis donosi eseje o rediteljima Živojinu Pavloviću i Mići Popoviću, kao i glumcima Draganu Nikoliću i Dragomiru Bojaniću Gidri.

Pažnju privlače i tekstovi o upotrebi veštačke inteligencije na filmu, o poetici Dejvida Finčera, jubileju filma „Isterivač đavola“ (1973), uz redovne rubrike i obilje fotografija.

U tekstu „Dragan Nikolić, glumac – Mangup jednako titula“, povodom 80 godina od njegovog rođenja, Ana Marija Rosi navodi da smo ga zvali Gaga, a bio je jugoslovenska kulturna ikona. Pola veka je trajao na umetničkoj sceni, snimio 187 filmskih i televizijskih ostvarenja i odigrao 46 pozorišnih uloga, a pritom se, prema rečima Slobodana Šijana, „uspešno odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu”. Ovaj omaž nas podseća na životni put i karijeru harizmatičnog Dragana Nikolića, od početaka na Crvenom krstu do TV serijala „Nešto lepo“, na njegove uloge Džimija Barke, Flojda, Vlah Alije i druge nezaboravne role, ali i na pola veka dugu vezu s Milenom Dravić i njihov društveni angažman.

Povodom stogodišnjice rođenja Miće Popovića, velikog slikara i reditelja, Jovan Marković predstavlja njegovo stvaralaštvo, pre svega filmove, kao „permanentnu i plodonosnu dramu između realizma i modernizma“. Navodeći da se promena u Popovićevom slikarstvu, od faze enformela ka figuraciji, tj. slikarstvu prizora, odigrala pod uticajem njegovog izleta u film, Marković ocenjuje: „Naročito nakon ostvarenja „Delije“ (1968), verovatno i najboljeg Popovićevog filma, njegove slike počeli su da nastanjuju ljudi, a lik iz filma Gvozden (u tumačenju Bate Stojkovića) postaće stalni motiv“.

Sledi najavni tekst o multimedijalnoj izložbi „Filmsko platno Miće Popovića”, autorke Irine Kondić, kustosa Jugoslovenske kinoteke, koja će biti otvorena 23. novembra.

U eseju „Lice bez ličnosti – Filmski metod Dejvida Finčera“, a u očekivanju njegovog novog filma „Ubice“, Nikola Jović piše o reditelju koga je „u krug prestižnih autora plasirao njegov hladni i hirurški precizan filmski metod“, te objašnjava da “Finčer čas želi da ostavlja utisak kao da mašina upravlja kamerom, a čas govori o tome kako se ljudi odaju kroz filmske detalje – i upravo se u tome krije metod. Pojedinačni kadrovi služe komuniciranju informacija, ali dovođenje takvih kadrova u vezu čini da to ne bude kamerno i rutinsko filmsko iskustvo, već ono koje budi napetost i znatiželju u gledaocu time što aktivno izneverava očekivanja koja on ima od filma“.

Časopis obeležava i 90 godina od rođenja Dragomira Bojanića Gidre. Iako je poživeo samo 60 godina, njegova karijera slobodnog filmskog i televizijskog glumca je izuzetno bogata i raznolika, sa ukupno 113 uloga, piše Radenko Ranković, ističući Gidrin stil glume, pun života i istinitosti, sposobnost da se lako prilagodi različitim ulogama i oživi likove koje je obogatio blagim i prijatnim glasom i jedinstvenim dijalektom iz rodnog Kragujevca, te da je u svakoj ulozi donosio autentičnost i dubinu, uz izvanrednu sposobnost da se poveže s publikom i prenese složene emocije.

U ovom broju objavljen je drugi deo teksta „Publika je uvek u pravu“ Marine Fafulić Milosavljević, o uticajnom holivudskom producentu Alfredu Zukoru (1873-1976), osnivaču kompanije „Paramount“.

Rubrika Sa polica biblioteke prikazuje zbirku epistolarno-dnevničkih zapisa „Pisma Draganu i Saši“ Branke Petrović, književnog prevodioca i supruge Aleksandra Saše Petrovića (posthumno izdanje Lagune i Fondacije Aleksandar Saša Petrović, 2023). Pisma u kojima se ona od 1994. do 2011. neposredno obraćala pokojnom suprugu i njihovom prerano preminulom sinu, veoma su lična, ali su i dokument o jednom burnom vremenu i njegovim brojnim, manje ili više poznatim protagonistima.

U interesantnom tekstu „AI, VI i mi – automatizovana i uzbudljiva budućnost“ Marijana Terzin Stojčić pozabavila se aktuelnom i kompleksnom temom – veštačkom inteligencijom u filmskom svetu. Njeni sagovornici o različitim pozitivnim i negativnim aspektima veštačke inteligencije i o tome kuda nas tehnologija može odvesti bili su direktor fotografije Predrag Bambić, producent Goran Bjelogrlić, scenograf Goran Joksimović, scenarista Dimitrije Vojnov, reditelj Raša Andrić i mladi glumac Ognjen Mićović.

Ista je tema i intervjua Marijane Terzin Stojčić s profesorom FDU Mirkom Stojkovićem, scenaristom, režiserom i gejm dizajnerom, koji se bavi medijima i novim tehnologijama, te istražuje transmedijalnost, zaštitu privatnosti i virtuelnu stvarnost. Na pitanje „Da li je AI dragoceni pomoćnik ili alter ego autora?“, Stojković je odgovorio: „Zasada nije ni jedno ni drugo, ali ima potencijal da postane i jedno i drugo“.

Rubrika Intervju iz prošlosti donosi intervju s britanskim rediteljem i scenaristom Terensom Dejvisom, koji je preminuo ove jeseni. S njim je 2012. godine na festivalu u Motovunu razgovarao Milan Zaviša.

U tekstu „Šok koridor predstavlja – 50 godina od premijere Isterivača đavola“ Nenad Bekvalac citira reditelja Vilijama Fridkina: „Snimio sam film jer je to bila dobra priča. Nikada nisam razmišljao o tome kakav će psihološki efekat to imati na bilo koga“. Film o egzorcizmu koji se dešava u savremenom dobu osvojio je dva Oskara. Prethodno je „Rozmarina beba“ (1968) Romana Polanskog dobila jednog Oskara. Ta dva filma izazvala su pomamu za sličnim ostvarenjima i promenila filmsku industriju tako što je horor žanr postao relevantan, ocenjuje Bekvalac.