Časovničar i sačasnici

I tako smo, čitajući Časovničara, i sami prošli kroz proces učenja. Formalna rešenja koja pisac preispituje, jezik koji dekonstruiše, sve su to simptomi potrage za oblikom kojineprekinutom učenju, baš kao što je i zapoveđeno, treba dati u naše vreme. Poetičke tendencije Papinog rukopisa, poigravanje graničnim okolnostima usmeno-pisano, kombinovanje proznog izraza i stiha, ispitivanje jezika i granica njegovog značenja, to se moglo videti u ranije objavljenim Nesabranim pričama koje su hronološki nastale posle Časovničara i sačasnika, u Časovničaru su već naznačene. Pisac još nije dao konačni odgovor na pitanja odnosa forme i sadržaja, kao ni na, već pomalo otrcano pitanje o statusu pisane reči. Stvar je, međutim, u tome, što to shvatimo tek kada smo knjigu pročitali. A čitajući i učeći saučestvujemo u plemenitom i nadasve neophodnom poslu oko čoveka i njegove duše.
(Gordana Todorić)

Eliezer Papo (1969, Sarajevo) profesor je sefardske književnosti na Ben-Gurion Univerzitetu u Negevu,
redovni član Izraelske nacionalne akademije za Ladino i dopisni član Španske kraljevske akademije.
Dosad je objavio više zbirki priča i jedan istorijski roman – Sarajevska megila: skica za portret jednog svijeta
u trinaest poteza (2001), koji se našao u užem izboru za Ninovu nagradu.
Tokom 2022. IK Agora objavila je njegovu knjigu Nesabrane priče i još nesabranije misli i crtice, a o
desetercu da se i ne govori.