Cinične teorije

Jeste li čuli da je jezik nasilan, a nauka seksistička? Da li ste čitali o tome kako neki ljudi ne bi trebalo da se bave jogom ili da pripremaju kinesku hranu? Ili vam je rečeno da je zdravo to što ste gojazni, da ne postoji biološki pol, ili da samo belci mogu biti rasisti? Da li vas zbunjuju te ideje i pitate se kako su uspele da tako brzo dovedu u pitanje samu logiku zapadnog društva? U ovoj pronicljivoj i hrabro napisanoj knjizi, Helen Plakrouz i Džejms Lindzi dokumentuju evoluciju dogme koja oživljava te ideje, od njenih nezgrapnih početaka u francuskom postmodernizmu do usavršavanja unutar akademskih oblasti njenih aktivističkih zagovornika.

Danas je ova dogma prepoznatljiva koliko po svojim posledicama, kao što je kultura otkazivanja (engl. cancel culture), toliko i po svojim načelima koja glavnostrujaški mediji prečesto prihvataju kao aksiomatska: znanje je društveni konstrukt; nauka i logika su alatke za ugnjetavanje; sve ljudske interakcije su poprišta ugnjetavačke igre moći; a jezik je opasan. Kako Plakrouzova i Lindzi upozoravaju, nesputano bujanje ovih antiprosvetiteljskih uverenja predstavlja pretnju ne samo za liberalnu demokratiju već i za samo moderno društvo. Zaključujući da postoji potreba da se preispita zadovoljstvo onih koji misle da je pravedno društvo u potpunosti dosegnuto, Plakrouzova i Lindzi detaljno navode kako često radikalna metoda aktivista čini kudikamo više štete nego koristi, i to nikako ne samo onim skrajnutim zajednicama u čije ime ti aktivisti tvrde da nastupaju. Autori takođe detaljno iznose i zabrinjavajuće nedoslednu i neliberalnu etiku. Samo kroz pravilno razumevanje evolucije ovih ideja, zaključuju autori, u stanju su oni koji vrednuju nauku, razum i dosledno liberalne etičke norme da uspešno propituju taj štetni i autoritarni nauk – bilo u akademskoj zajednici, u kulturi ili u još obuhvatnijem smislu.