Čista posla

U traganju za jezikom poezije

Muzika mi je takođe važna, možda ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote

Jedan od najcenjenijih poljskih pesnika Adam Videman, prvi put krajem maja dolazi u Beograd da bi učestvovao na III festivalu poezije, dok će Treći trg, organizator festivala, objaviti veći izbor iz njegove poezije. Videman je rođen 1967. u Krotošinu, i nije samo pesnik već i prozaik, književni i muzički kritičar, prevodilac, slikar, urednik časopisa „Studium”, dobitnik nagrada: Udruženja poljskih izdavača, Fondacije Košćelskih… Nominovan je za nagradu „Nike”, magistar je poljske filologije, studirao muzikologiju i filmologiju, autor šest pesničkih zbirki i tri knjige proze, štampan u važnim časopisima i antologijama, prevođen na engleski, bugarski, hrvatski, srpski, češki, francuski, španski, holandski, nemački, slovački, slovenački, švedski i dr., predstavljao poljsku književnost na brojnim festivalima poezije, sajmovima knjiga u Frankfurtu i Lajpcigu. Izbor iz njegove poezije koji će se pojaviti prevela je potpisnica ovih redova.

U svojoj poeziji i u prozi koristitekolokvijalnijezik. U najčešće teme Vašegstvaralaštva spadaju svakodnevni život, putovanja, „razgovori sadrugima”.U koji pravac tzv. mlade poljske književnosti spadate?

Kolokvijalni jezik je samo jedan od „jezika” kojima se služim. Čak mislim da mi je u poslednje vreme važniji jezik filozofskih rasprava, priručnika, udžbenika i sl. U najnovijoj zbirci „Filtri” koristim konvenciju journal intime sa svim njenim posledicama. Smatram da je osnovno svojstvo mojih stihova višejezičnost, karakteristična za poljske pesnike koji su debitovali devedesetih godina, u atmosferi postmodernizma.

Kako viditeprelom u poljskoj književnosti pre i posle 1990. godine? Ukinuta je cenzura, pojavila se masa novih časopisa, književnih grupa i poetika, počeli ste da kontaktirate s vršnjacima iz drugih zemalja, koristili ste inostrane stipendije, prevođeni ste.

Iz perspektive sledećih 10 godina te promene ne izgledaju toliko prelomne, kako nam se onda činilo. Prelom se sastojao u gašenju (privremenom) delovanja patetične poetike Miloša i Herberta i otkriću pesnika koji otvaraju perspektivu postmodernizma, Mirona Bjaloševskog i Vitolda Virpše – od kojih je prvi revolucionisao model lične poezije, a drugi intelektualne – čiji su američki ekvivalenti Frenk O’Hara i Džon Ešberi. Sa tim je bio povezan nov pristup metafizici, referencijalnosti teksta, politici i sl. To nastavljamo, dok se mlađi pisci vraćaju ideologizovanom i komunikativnom stvaralaštvu.

Da li steučestvovaliu diskusijama o karakteru i ciljevima mlade književnosti, pogotovu kada je došlo do podele na klasiciste, varvare, banaliste, brutaliste, ohariste? Na koji način su književnost Vaše generacije obogatile druge oblasti umetnosti, specijalno rok muzika? I sami,osim književnosti,bavitese književnom i muzičkom kritikom, slikate, crtate…

Te diskusije, te podele su se činile uzbudljivim, čak zabavnim s tačke gledišta stvaraoca koji posmatra ražešćene kritičare – tada sam napisao delo „Jelovnik. Nov sastav” koje je pokazivalo u kojim su se apsurdnim konfiguracijama pojavljivala imena mladih pesnika koji su težili nekakvoj sintezi stvari. I časopisi su se tada činili važniji. Nisam bio povezan s „bruLionom” već s „Novim pokretom” koji je promovisao pisce poput Sosnovskog, Meleckog, Tkačišina-Dickog, a svoje članke je u njemu objavljivao tada najaktivniji kritičar, Karol Mališevski. „bruLion” je bio „opštekulturni” časopis, međutim u njemu su se brzo ispoljile „mafijaške” strukture, pre je uzdizana sredina iz koje potiče neki pisac nego njegove književne vrednosti, čega se i danas drže mnogi urednici. A što se tiče muzike? Meni je veoma važna, mada ne nužno rok već pre avangarda XX veka s njenim brojnim koncepcijama neobične i skrivene lepote. Moje crtanje je sasvim po strani i bez većeg značaja.

Kako danas viditesituaciju mlade poljske književnosti u poređenju s drugim književnostima?

U poređenju sa svetskom poezijom smatram da je poljska zadovoljavajuća: Marta Podgurnjik, Darjuš Sošnjicki, Tadeuš Pjuro ili Bohdan Zadura su svojim novim knjigama dokazali da su u savršenoj formi, a pojavljuju se i mladi, izuzetni talenti poput Konrada Gure. Lošije stvar stoji s prozom koja je upala u mreže lake „angažovanosti” i brzog reagovanja na novinske vesti, zbog čega njen umetnički nivo opada. Samo se za Dorotu Maslovsku i Januša Rudnjickog može reći da su izvrsni.

Da li poznajete mladu srpsku književnost i šta misliš o njoj?

Moram da priznam da od srpskih pisaca znam samo Natašu Žižović koju sam upoznao na festivalu u Medanu. Pamtim njenu pesmu „Moja buba”, jer taj naslov zvuči zabavno na poljskom. Nadam se da Nataša kao pisac napreduje i da ćemo se sresti u Beogradu.

Biserka Rajčić

[objavljeno u Politici: 21/05/2009]