Čovek bez osobina – II knjiga

U početku ‒ verovatno usled prekomerno napetog individualizma današnjeg načina življenja ‒ postoji izvestan otpor, koji liči na laku odvratnost i brani se od prevelikog približavanja, od povrede sopstvene ličnosti, sve dok se taj otpor ne prevaziđe, pa se onda obrazuje zajednica koja pokazuje neobično poreklo kao ožiljak.

Ulrih je simbol Muzilovog pokušaja da prikaže slojevitu stvarnost. Junak romana susreće se sa čitavom lepezom prijateljskih i suparničkih likova: diplomatama, finansijskim magnatima, sanjarima, revolucionarima, jednim seksualnim prestupnikom i ubicom, jednom „kraljicom ezoterije“… Pred čitaocem se razotkriva šarenolika panorama svetskih zbivanja dok začarano zuri u ogledalo, u bespoštedni odraz stvarnosti.

Tomas Man je već 1943. godine uvideo izuzetnu vrednost Muzilovog romana: „Čovek bez osobina je van svake sumnje najveća proza koja se rangira kao najvažnija što naša epoha može da ponudi, to je knjiga koja će nadživeti decenije i koju će budućnost visoko ceniti.“

„Jedan od najvažnijih događaja nemačke i svetske književnosti.“ Frankfurter Allgemeine