Crni grad

Radnja novog romana Borisa Akunjina Crni Grad odvija se u Bakuu – naftnoj prestonici ondašnjeg Ruskog carstva, velelepnom i strašanom gradu, gde se obrće ogromni kapitali, realizuju se poslednja dostinuća tehničke misli, nadmeću se vodeće svetske korporacije…

Erast Petrovič Fandorin saznaje iz novina o atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i dobija pismenu molbu vlade da smesta krene na Balkan, ne bi li svojim učešćem u pregovorima zadržao vatru svetskog konflikta u diplomatskim okvirima. I mi, čitaoci, ne sumnjamo – Fandorin bi ovaj zadatak obavio uspešno, ali…

,,Blagorodnom mužu samo se čini da ima izbor, izbora zapravo nikad nema.“

Leto 1914. godine – poslednji su dani Evrope i sveta kakve poznaje XIX vek. Na samom početku romana Fandorin, kao član komisije o Čehovljevom književnom nasledstvu. Razmišlja o smislu dramskog komada Višnjak. Od piščeve smrti je prošlo deset godina. Dakle, samo pre tri godine cela Rusija je sahranjiala Lava Tolstoja, pre dvadeset i tri u zajedničkom oduševljenju slušala govor Dostojevskog na otkrivanju Puškinovog spomenika u Moskvi, što je bila i poslednja godina u životu autora Braće Karamazovih … Ali pronicljivom čitaocu ostavljeno je sasvim malo vremena za ovakve asocijacije. Neumitne okolnosti teraju Erasta Petroviča da odmah otputuje iz Jalte, u Baku.

Krajem devetnaestog veka bakuanska nafta činila je polovinu celokupne nafte, koja se vadila u svetu. Za kontrolu nad ovom naftom borili su se Nobeli, Rotšildi, Rokfeleri… Ruski kapital je imao 30-40% udela u celokupnoj količini izvađene nafte. Za pravo da gradi život u Bakuu prema svojim civilizacijskim tradicijama borili su se nosioci istočne i zapadne kulture, predstavnici svih verskih konfesija. Ovaj najbogatiji naftni kraj je za revolucionarni terorizam bio najslabija tačka Rusije, koja je mamila revolucionare svih vrsta. „Baš tu, šiklja najsnažnija novčana fontana, mlazevi biju na sve strane, samo da podmetneš kofu. A tu je još i nepresušni izvor revolucionarnih kadrova: Turci – usijane glave, Jermeni –živa vatra, borbeni proletarijat. Plus dosta značajan faktor – uhranjena i popustljiva policija. Najmanji nemir, bilo koja radnička demonstracija mogli bi lako ostaviti celu imperiju bez goriva“. Da spreći opasnost veliki detektiv stupa u borbu s lukavim i iskusnim neprijateljem, koji izgleda kao da ne može biti pobeđen.

U Bakuu Fandorin susreće svoju suprugu. Njegov brak je na ivici raspada. Eliza Altairska-Luanten, junakinja romana Ceo svet je pozornica, uspela je „u međuvremenu“ da postane zvezda nemog filma. Zajedno s trupom glumaca pod rukovodstvom gospodina Simona (u kojem će čitalac prepoznati ljubavnika Smrti, jednog od najsimpatičnijih od Akunjinovih likova), sadašnja Klara Luna učestvuje u snimanju novog filma. To je ostrvce ruskog Srebrnog veka zagubljeno u Bakinskoj vrelini.

U Bakuu Erasta Petroviča očekuje i ljubavna avantura. Njegova izabranica je emancipovana istočna žena, naftašica, koja ispod muslimanske burke krije vatreni temperamenat, posebnu ličnost i jak karakter.

Kao i uvek kod Akunjina, neodoljivi krimi-siže nije jedino što nam nudi pisac. Pronicljivi čitalac pronaćiće u knjizi razmišljanje o dubinskim uzrocima istorijske tragedije, koja je zadesila Rusiju, početkom dvadesetog veka. Dinamičnu radnju na kratko zaustavljaju četiri ,,karamazovske“ besede Fandorinovog neprijatelja s Đavolom… One su kao zvuk prepukle strune u Čehovljevom Višnjaku, ili kao zvuk koraka komandanta u Puškinovom Don Guanu, podsećaju nas danas na približavanje tada neizbežnog. Čitalac, koji ne može da se odvoji od borbe Erasta Petroviča sa opasnim teroristom, stalno ima na umu: svet je na ivici totalnog rata. Kako je govorio Bulgakovljev Voland, ,,Anuška je već prosula ulje“… Na pragu je, dakle, ,,nekalendarski XX vek…“