Da li su ljudska prava zapadni izum?

Zašto su ropstvo, mučenja, kolonijalizam, tako dugo tolerisani i opravdavani u evropskoj istoriji, političkoj misli, pa čak i u teologiji? Iako su se uvek mogli čuti sporadični glasovi otpora svim tim vidovima nepravdi, oni su bivali vrlo brzo nadjačani i sve do nedavno nisu imali nikakvog uticaja. Prema Hansu Joasu, nemačkom sociologu i predavaču na Teološkom fakultetu Univerziteta Humbolt u Berlinu, za to nema nikakvog opravdanja i zapadna kultura, kada su u pitanju poštovanja ljudskih prava i dostojanstvo ličnosti, nema razloga za trijumfalizam. Zaštita ljudskih prava u zapadnim zemljama je sasvim mlado dostignuće, do kog se nije stiglo prema nekakvom nužnom teleološkom obrascu. Mučenje kao metod, istina je, zvanično je ukinuto još u 19. veku u većini zapadnih zemalja, ali to nije važilo za američke robove ili za podanike u francuskim i engleskim kolonijima, koji su bili izlagani brutalnom mučenju i raznoraznim nehumanim postupcima i 50-ih godina 20. veka, a jasno je da ga je bilo u Gvantanamu i da se ono i u naše vreme često opravdavalo.

U ovom kratkom radu koji obiluje dragocenim podacima o istoriji robovlasništva i borbi za pravnu zaštitu ljudskih prava, Hans Joas podseća da se vera u univerzalno dostojanstvo čoveka ne javlja samo na Zapadu, da je proces „sakralizovanja ličnosti“ i dalje nesiguran i loman, i da kada su u pitanju ljudska prava i njihova istorija u Evropi i Americi postoje gruba pojednostavljivanja, s ciljem da se tvrdi kulturna superiornost i obeshrabri samokritika.