De Profundis. Duša čovekova u socijalizmu

„Svakom suđenju ulog je život, baš kao što su i sve presude presude na smrt, a meni su tri puta sudili. Prvi put sam napustio optuženičku klupu da me uhapse, drugi put da me vrate u pritvor, a treći put da me smeste u zatvor na dve godine. Društvo, kakvim smo ga mi ustrojili, neće imati mesta za mene, neće mi ga ponuditi; ali u prirodi, čije blage kiše padaju jednako na pravednike i nepravednike, biće pukotina u stenama u koje se mogu sakriti, i tajnih dolina u čijoj tišini mogu neometano ridati.“ De profundis Opsežno pismo De profundis koje je Oskar Vajld napisao u zatvoru Redingu, dok je služio dvogodišnju robiju zbog „užasne nepristojnosti“, po prvi put se sada pojavljuje u celini u srpskom prevodu (deo je prevela već 1915. Isidora Sekulić). De profundis nije samo ispovest i razračunavanje sa lordom Alfredom Daglasom, ono je i iskreno samopreispitivanje, pismo o ljubavi, hrišćanstvu i prirodi umetnosti. Zbog svoje višeslojnosti i oštroumnih uvida, De profundis spada među najčitanija epistolografska dela moderne književnosti.

„Često nam govore da su siromašni zahvalni na milosrđu. Neki od njih bez sumnje jesu, ali najbolji među njima nisu nikada zahvalni. Oni su nezahvalni, nezadovoljni, neposlušni i buntovni. I imaju pravo da budu takvi. Milosrđe doživljavaju kao tragikomični, neprikladni vid delimične nadoknade ili bolećivog davanja, koje često slede drzak pokušaj milosrdnika da zavede tiraniju nad njihovim privatnim životima. Zar da budu zahvalni zbog mrvica palih sa bogataških trpeza? Trebalo bi da sede za stolom i počinju to da shvataju. Što se tiče nezadovoljstva, čovek zadovoljan takvim okruženjem i tako bednim načinom života bio bi savršeno beslovesan. U očima proučavalaca istorije neposlušnost je iskonska ljudska vrlina. Kroz neposlušnost je ostvaren napredak – nepokornošću i pobunom.“