Dekameron

Pred vama je drugo izdanje Dekamerona, jednog od najznačajnijih dela srednjovekovne i svetske pripovedačke književnosti.

Knjiga se sastoji od 100 pripovedaka nastalih između 1349. i 1351, iz pera italijanskog humaniste Đovanija Bokača, koji je ovim delom utemeljio prozu pisanu na italijanskom narodnom jeziku.

Lišene mističnih i transcedentnih tendencija, ove priče smeštene su u realističan okvir: desetoro mladih se sklanja od kuge i vreme od deset dana prekraćuje pripovedanjem.

Tema priča je svakog dana drugačija: o domišljatim ljudima, o nesrećnim i srećnim ljubavima, prevarenim muževima…

Nakon asketskih književnih struja koje su dominirale u srednjovekovnoj književnosti, Bokačo donosi duh, svežinu i životnost u pripovedanju o ljudskim slabostima, telesnoj ljubavi, podsmehu na račun sveštenstva i praznoverja.

Đovani Bokačo (1313 — 1375), jedan je od najznačajnijih pisaca humanizma. Divio se Danteovom delu i smatrao da je on “Bog na zemlji”. Družio se sa Petrarkom koji mu je bio veliki uzor. Pisao je na narodnom ali i na latinskom jeziku.
Bokačo, poput Petrarke i Dantea doživljava kao najznačajniji događaj u formiranju sebe kao književnika susret sa ženom, koja će ostati njegova jedina prava i nikad zaboravljena ljubav. I danas je nejasno da li je ova velika Bokačova ljubav samo plod mašte i literarne konvencije ili realan doživljaj presudan u razvoju pisca. Bokačova Fijameta je, kako on sam tvrdi, bila nezakonita ćerka Roberta Anžujskog.
Ako se izostave razne Rime, prvo delo koje je Bokačo sastavio bio je kraći spev, Dijanin lov, mala poema od osamnaest pevanja u tercinama.
Delo evropske slave iz napuljskog perioda jeste roman u prozi, u pet knjiga, Filokolo (1336). Bokačo je u ovom delu proširio, u književnosti već poznatu temu o doživljajima dvoje mladih ljubavnika, Florija i Bjanćifiore.
Herojski, dvorski i viteški pogled ima osnovnu ulogu u Teseidi, poemi u oktavama u dvanaest knjiga, posvećenih Fijameti. Firenca je, nasuprot Napulju bila sredina praktičnog, trgovačkog, politikom i borbama angažovanog grada. Bokačo je nastavio sa svojom književnom delatnošću u drugačijem književnom podneblju. On sada piše dela u kojima spaja dvorsku sredinu, u kojoj se prethodnih godina kretao, sa ambijentom grada i njegovom bogatom tradicijom.
Elegija gospođe Fijamete, prvi je moderni psihološki i realistički roman. Žena u ovom delu nije prikazana kao predmet obožavanja, već kao subjekat koji pripoveda o svojoj ljubavnoj patnji.
Najzrelije Bokačovo pesničko ostvarenje u firentinskom periodu je Fijezolanska priča o nimfama, mala poema u 473 oktave, odraz poštovanja pisca prema firentinskoj tradiciji.
U Dekameronu, remek delu oblikovanom najverovatnije između 1348. i 1351. godine, Bokačo je uspeo da prikaže život u svoj njegovoj punoći i da stvori predstavu svestrane, bogate slike o ljudima, najrazličitijih iskustava i tipova. Dekameron je zbirka od sto novela, vešto osmišljene, precizne strukture, koja najavljuje Bokača kao jednog od najznačajnijih nosilaca humanističkih ideja.