Dnevnik 1935-1950

U Dnevniku pronalazimo žarišta Pavezeovog osećanja sveta, šifru njegovog bića. To su tuga za nepovratno izgubljenom spontanošću, čije je oličenje detinjstvo; nemogućnost da se stvari vide „prvi put“; zadivljenost pred previranjem nagona, pred divljim, sirovim, primitivnim, koji nadvladavaju racionalno poznanje, a s tim u vezi i porast interesovanja za mitsko, pagansko, sujeverno; svest o vremenu koje protiče budeći sećanje, vaskrsavajući prošlost; saznanje o postojanju snaga koje u vidu sudbe ili kobi upravljaju ljudskim životom; otuđenost, „neukorenjenost“, samoća kao posledica uspostavljanja ljudskog odnosa.

Iz predgovora Jugane Stojanović

„Čudan trenutak (u trinaestoj ili u dvanaestoj godini) kad si se odvojio od svog zavičaja, kad si nazreo svet, kad si odleteo na krilima mašte (pustolovine, gradovi, imena, ritmovi ushićenja, nepoznato) i kad nisi bio svestan da počinje jedno dugo putovanje koje će ti, kroz gradove, pustolovine, imena, očaranost, nepoznati svet, otkriti koliko je bogatiji od sve te budućnosti bio upravo onaj trenutak odvajanja – trenutak u kome si više bio selo nego svet – kad se osvrneš unazad. To je zato što sada budućnost, svet nosiš u sebi kao prošlost, kao iskustvo, kao tehniku, a večna i bogata tajna ponovo se nalazi u tebi kao ono tvoje dečje biće koje nisi imao vremena da poseduješ.“

Dnevnik, 13. februar 1949.