Dnevnik Lazarevog puta

Od početnog eseja koji opisuje dramu poslednjeg dana snimanja, argumentujući zašto je film najneizvesniji od svih umetničkih poslova i zašto je stoga rad na filmu autentični ispit vere, autor kroz niz eseja prati svoja promišljanja prilikom procesa rada, dopunjujući to razgovorima sa saradnicima – direktorom fotografije, glumcima, kompozitorom filmske muzike, montažerom, sve do supervizora postprodukcije. Pred čitaocem se razotkriva slojevita složenost oblikovanja završnog dela koje, ukoliko je uspelo, zauvek u svojim ukupnim značenjima izmiče svom autoru.

Ova knjiga stoga čitaocu otvara bočna, skrivena vrata jedne neobične autorske filmske radionice u kojoj je stvaranje neprekidni dijalog sa sobom, drugima i Bogom i u kojoj je intuitivno praćenje nezacrtanih i neočekivanih putanja, neupisanih u početne mape – mera igre na nestandardizovanom terenu na kom se stvara svaki autorski film, a naročito onaj koji ima ambiciju da promišlja odnos filma prema dugoj tradiciji istočnohrišćanske sakralne umetnosti.