Doba heroja

Knjiga eseja o suštinskoj vezi rokenrola i književnosti nastala je iz mnogo skromnijih razloga no što su joj realni dometi. (Možda zato što je njen autor takav: radije bi da ne najavljuje već da doprinosi.) Naime, svaki od tekstova ima svoj konkretan povod; neku godišnjicu, gostovanje autora, objavljivanje knjige ili albuma/CD-a, koncert. Svi oni u zbiru govore o toj produženoj ruci muzike – stihu koji i da hoće nije samo ukras tonu, ili ravnopravni deo tog jedinstva – već samostalna vrednost koja nadilazi muziku i odlazi u trajanje. Paunović upravo piše o vrednostima koje su stečene u prošlosti, a nisu tzv. bolja prošlost. On ih besprekorno i duboko analizira, trezvenom i odmaknutom umnošću i zacementiranom osećajnošću.

Otud ovde veze Blejka i Morisona, ali i Džarmuša; Nobela, Remboa, Ničea, Džojsa sa Dilanom (zato tri teksta o Zimermanu); Lorke, Selindžera, (opet) Džojsa sa Koenom (otud i o ovom zen mudracu po imenu Tihi – tri eseja). Ove počasne građane Herojske Republike prati ešalon važnih: Lu Rid, Bitlsi, Stonsi, Hendriks, Pink Flojd, Bouvi, Baez… Tu su i domaći dobrovoljci: Štulić, Rundek, Kanjevac…Paunović čini čudesnu stvar: on stilom spaja javno sa intimnim, znalačkim bravurama popularno sa književnoteorijskim, duboku prošlost sa tvrdom sadašnjicom. Evo kako to izgleda: “Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost.” Rečenica se tiče Lenarda Koena, a mogla bi se, zar ne, ticati bilo kog vrhunskog pesnika sa ložom u istoriji književnosti. Tako Paunović piše ove eseje: kao da ste ih već negde čitali i kada niste. Jer pristali ste na istovremeni unutrašnji i spoljašnji monolog, na šarm znanja, na zavođenje lepotom muzike i književnosti.

Vladislav Bajac

Zoran Paunović, rođen 1962. godine u Boru, diplomirao 1985. godine na Katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, magistrirao 1989, na istoj katedri, doktorirao 1995. u Novom Sadu. U zvanju redovnog profesora, predaje englesku književnost 19. i 20. veka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je tri knjige eseja (Gutači blede vatre, Prosveta, 1997; Istorija, fikcija, mit, Geopoetika, 2006; Prozor u dvorište, Geopoetika, 2017) i više od stotinu stručnih i naučnih radova iz oblasti angloameričke književnosti. U svom naučnom radu okrenut je prevashodno savremenoj engleskoj i američkoj književnosti. Bavi se i književnim prevođenjem: pored ostalih, prevodio je i romane Džejmsa Džojsa, Džozefa Konrada, Vladimira Nabokova, Džulijana Barnsa i Dona DeLila.