Dosije Atila

Đorđe Vasiljević Atila, svojevremeno proglašen najinteligentnijim srpskim osuđenikom, jer mu je izmeren koeficijent inteligencije 147, proveo je iza rešetaka 13 godina. Kako sam piše, od 317 članova Krivičnog zakona republike Srbije koji se bave opisom krivičnih dela i sankcija, on je prekršio 122. Dok je služio svoju zatvorsku kaznu, rodilo mu se troje dece, a četiri puta je osvojio nagrade na zatvorskim pesničkim takmičenjima. Ali sve ovo je statistika. “Dosije Atila” je beskompromisna, srčana i neustrašiva ispovest čoveka koji se celog života svom snagom borio protiv nenaklonosti sudbine na koju je osuđen. Razbudivši tokom te borbe sve svoje demone, Vasiljević je na tom putu bezakonja, na kojem je sve vreme ispitivao tanku i prevrtljivu oštricu etike, na kraju stigao i do mesta koje je društvo odredilo za iskupljenje grehova protiv njenih zakona, a to je zatvor.

I dok autor u prvom delu knjige pruža uvid u svoje odrastanje, društvo i porodicu, što je studija zanemarenog adolescenta prepuštenog samom sebi i beogradskom asfaltu tokom 90-ih, u drugom delu knjige on nam daje podjednako intimnu i ličnim iskustvom obojenu analizu kazneno-popravnog sistema Srbije. Ovaj prozni prvenac Đorđa Vasiljevića, pisan bez zadrške, sa kritičkom oštrinom pod koju stavlja društveni aparat i celokupno svoje okruženje, a pre svega sebe samog, govori o zatvoru kao mračnoj, surovoj paralelnoj državi, u kojoj se snovi i budućnost stavljaju na neizvesnu i neodređenu pauzu. Pa ipak, najznačajniji deo ove knjige je priča o nezaustavljivoj ljubavi i požrtvovanju porodice koja i na najmračnijim mestima i u najmračnijim vremenima pruža ruku u bezdan da spasi jednu dušu.