Dragi Pjer Paolo

Bio je kultni reditelj i, ne manje, kultna ličnost – zbog snage svojih argumenata, nekonformizma, homoseksualnosti, strasti prema filmu, borbenosti i svoje nasilne i mračne smrti. Prošlo je sto godina od rođenja Pjer Paola Pazolinija, a skoro pedeset od njegovog odlaska. Još uvek je snažan i uticajan, sposoban da nadahne. Od sveta kome je pripadao – od prijatelja koji su ga posećivali, od književnog društva u kom je delovao – nije ostalo mnogo. Samo jedan protagonista spreman je da se seća i ispriča priču – Dača Maraini.

Ona je jedan od Paolovih najbližih prijatelja. Na stranicama ove knjige ispreda prisan i iskren dijalog, sposoban da produži i oživi duboku privrženost satkanu od poštovanja, umetničkih i kinematografskih iskustava, ideja i putovanja koja su delili sa Albertom Moravijom i Marijom Kalas, u želji da otkriju svet, osobito Afriku. Ovu delikatnu ispovest Maraini konstruiše kao vanvremensku prepisku u kojoj je sve živo i prisutno.

U pismima Pjer Paolu, tom strukturalnom stožeru knjige, snovi igraju centralnu ulogu. Oni su prostor za diskusiju, gde sećanja bujaju i pridružuju se razmišljanjima na koja Pazolinijev život, misao i misteriozna smrt autorku i danas pobuđuju. Stil satkan od ljupkosti i sentimentalnosti, ali i racionalne i čvrste komponente svojstvene Dačinom pisanju, čine ovo sećanje koje spaja prošlost, sadašnjost i budućnost odsudnim za  iznalaženje odgovora na pitanje – ko je zaista bio čovek kome istorija kulture dvadesetog veka toliko duguje.

Dača Maraini italijanska je spisateljica poreklom iz plemićke sicilijanske porodice. Detinjstvo je provela u Japanu gde je, sklanjajući se sa roditeljima od fašizma, živela tokom rata. Odbivši da prizna Musolinijevu Republiku Salo, savezničku sa Japanskim carstvom, porodica Maraini je tri godine provela u koncentracionom logoru u Nagoji. Po završetku rata Maraini se vraća u rodnu Italiju. Studije završava na prestižnom internatu u Firenci. Dugo je bila saputnica Alberta Moravije. Njeno stvaralaštvo umnogome je inspirisano uticajem roditelja, a posvećeno je i problemima žena. Napisala je brojne drame i romane. Za zbirku pripovedaka Buio (1999) osvojila je književnu nagradu Strega, za jedan od najčitanijih italijanskih romana Dug život Marijane Ukrije (La lunga vita di Marianna Ucrìa) (1990) nagradu Kampijelo.