Druga Rusija

Sadržaj

Milan Subotić, „Druga Rusija“: uvodne napomene. – Olga Malinova, “Dugi” diskurs o nacionalnoj samobitnosti i opozicija zapadnjaštva i antizapadnjaštva u postsovjetskoj Rusiji. – Maksim Kantor, Sablasti Evrazije. – Maihail Suslov, „Uranija je starija od sestre Klio“: Diskurzivne strategije u savremenim ruskim udžbenicima o geopolitici. – Nikolaj Koposov, Istorijska politika za vreme Putina. – Igor Torbakov, „Nepredvidljiva“ ili „neodređena“ prošlost? Međunarodni odnosi i ruska istorijska politika. – Aleksandar Etkind, Petromačo, ili mehanizmi demodernizacije u resursnoj državi. – Ilja Kalinin, Kulturna politika kao instrument demodernizacije. – Aleksej Miler, Koncepcija „ruskog sveta“. – Igor Zeveljov, Granice ruskog sveta. – Boris Dubin, Prvi čovek države na pozadini celine.- Sergej Medvedev, Ruski resantiman.- Boris Dubin, Istorijsko pamćenje i poseban put.

Milan Subotić: “Druga Rusija”, uvodne napomene (Odlomak)

“Snažna personalizacija političke vlasti za koju se mogu naći analogije u ruskoj prošlosti, ipak ne zadovoljava radikalne zagovornike „ruskog puta“ jer joj nedostaje idejna, mesijanska komponenta. Aleksandar Prohanov je nalazi u Putinovom govoru održanom na skupu u Valdaju: „Održavši taj govor, Putin je postao propovednik tradicionalnih religioznih vrednosti celog čovečanstva, neformalni vođa svih zemalja koje ispovedaju monoteizam. Postao je vođa čovečanstva koje se protivi invaziji pakla. Rusko mesijanstvo u čijim nedrima diše nebeski smisao, dobilo je svoju potvrdu u putinskoj spoljnoj politici. Rusija još nije formulisala svoju vaseljensku duhovnu doktrinu koja će zameniti pakleni liberalizam. Takav model još sazreva u nedrima ruske civilizacije, a svet sa nesrtrpljenjem očekuje tu novu reč života izgovorenu sa ruske propovedaonice“.

Propovednički ton navedenih reči Aleksandra Prohanova ne moramo shvatati ozbiljno – u svakoj kulturi, a posebno u ruskoj, mogu se naći brojni marginalci nadahnuti ambicijama da ostatku sveta, sa sjajem u očima i profetskim tonom, saopšte večne istine i razotkriju „tajne“ svetsko-istorijske važnosti. Ipak, sa ambicijom da osmisli celovitu ideologiju „Pete imperije“ ovaj pisac i publicista je u okviru „Izborskog kluba“ okupio niz pojedinaca čiji uticaj na rusku političku elitu i javno mnjenje nije nimalo zanemarljiv. Dovoljno je pomenuti samo neke od njih: Aleksandra Dugina (bivšeg pripadnika marginalnog profašističkog pokreta koji je postao najuticajniji „geopolitičar“, savetnik visokih državnih funkcionera, profesor Moskovskog univerziteta koga često nazivaju „Putinovim Raspućinom“); generala Leonida Ivašova (bivšeg visokog funkcionera Ministarstva odbrane); Sergeja Glazjeva (Putinovog savetnika za ekonomske regionalne integracije); Nataliju Naročnicku (istoričarku, predsednicu Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu); Mihajla Leontjeva (uticajnog televizijskog novinara i službenika državne naftne korporacije), te arhimandrita Tihona (člana predsedničkog Saveta za kulturu i Putinovog ličnog duhovnika).

Ovaj spisak se može znatno proširiti imenima uticajnih javnih ličnosti koji nisu članovi Izborskog kluba, ali zastupaju slične ideološko-političke stavove. Koliko oni zaista utiču na politiku Kremlja, a koliko su samo sredstvo koje vlast koristi u povremenim ideološkim kampanjama, ostaje otvoreno pitanje na koje se, u krajnjoj liniji, odgovara u zavisnosti od procene primata ideološke ili real-političke, interesne motivacije ruske političke elite. Nezavisno od takve procene, činjenica je da svojim prisustvom na medijskoj sceni, finansijskim resursima, publicističkoj produkciji i bliskošću sa nosiocima vlasti ovaj široki i šaroliki „nacionalno-patriotski front“ (koji okuplja leve i desne ekstreme – deklarisane staljiniste, pobornike snažne države, imperijalne nacionaliste, protivnike globalizacije, kritičare liberalizma, pobornike antisemitizma, itd.) danas artikuliše glavne teme ruskog javnog diskursa, a ne predstavlja sporednu, „ekscesnu“ pojavu sa društvene margine. Da se predstave o Rusiji u svetu pretežno formiraju pod uticajem njihove publicističke aktivnosti pokazuje, između ostalog, i primer Srbije u kojoj se u velikim tiražima štampaju i prodaju knjige Aleksandra Dugina, Natalije Naročnicke, Olega Platonova, Leonida Rešetnjikova i dr.

Za razliku od savremene ruske književnosti koja je u Srbiji predstavljena u svojoj stilskoj i žanrovskoj raznovrsnosti, teorijska i publicističko-politička literatura je, osim par izuzetaka, upadljivo jednoobrazna. Postoje brojni razlozi ove naglašeno selektivne recepcije koja zaslužuje posebnu studiju u koja bi bilo više reči o ovdašnjim političkim i kulturnim okolnostima, nego o samoj Rusiji. Takođe, važno je imati na umu da se u Srbiji predstave o Rusiji ne formiraju samo čitanjem knjiga pomenutih autora, već i njihovim čestim gostovanjima, istupima u štampi, govorima na naučni skupovima i državnim manifestacijama. Njihovo prisustvo u Srbiji ne ostaje bez odjeka – oslanjajući se na njih kao neporecive autoritete, veliki deo ovdašnje publicistike reprodukuje upravo njihove teorijske i političke stavove. Na popularnost ovih ruskih autora svakako je uticala pažnja koju su oni tokom devedesetih godina, nasuprot zvaničnoj politici Kremlja, usmeravali ka Srbiji kao „avangardi“ u borbi protiv „novog svetskog poretka“. Naglašavanje važnosti koju Srbija ima u svetskoj „geopolitičkoj igri“ nije prestalo ni kada je Rusija, početkom drugog mandata Putina, počela ponovo da zauzima tradicionalnu poziciju „starijeg brata“. Tako je u još u martu 2008. godine Dugin svojim slušaocima na Pravnom fakultetu u Beogradu mogao da poruči: „Srbija je predstraža evrazijskog, pravoslavnog i kontinentalnog principa… U Srbiji leže ključevi ruske politike“. Ipak, ove laskave reči danas se znatno ređe čuju – „ključ“ je (opet) u Moskvi, a Vladimir Putin bi, prema oceni sadašnjeg predsednika Nikolića, na izborima u Srbiji 2012. godine pobedio oba domaća kandidata!

U domaćoj javnosti, bez obzira da li su (u većini) vrednosno pozitivna ili (u manjini) negativna, preovlađuju predstave o Rusiji kao jednoobraznom, homogenom entitetu sa večnom i lako shvatljivom „suštinom“. Potreba da se problematizuju takve predstave u kojima se gubi iz vida kompleksnost ruske političke, kulturne i intelektualne istorije i savremenosti bila je jedan od osnovnih podsticaja za nastanak ovog zbornika radova. S obzirom na pomenutu jednostranu recepciju ruske teorijske i ideološke scene u Srbiji, radovi sadržani u ovom zborniku su izabrani sa ciljem da predstave jednu drugačiju Rusiju, tj. da dokumentuju načine mišljenja i teorijske pristupe koji su alternativni kako u odnosu na vladajući ideološki diskurs u Rusiji, tako i u odnosu na njegove ovdašnje reprodukcije.

Prihvativši predlog urednika Biblioteke XX vek da ova knjiga nosi naslov Druga Rusija, njen priređivač je bio svestan mogućih nesporazuma u razumevanju i tumačenju ove sintagme. Jedan od njih – asocijacija na naziv (neregistrovane) političke partije koju predvodi Eduard Limonov – lako može biti otklonjen već površnim uvidom u objavljene tekstove koji se nikako ne mogu dovesti u vezu sa ideologijom „nacional-boljševizma“ koju propoveda ovaj ekscentrični ruski pisac za koga je osnovni nedostatak oficijelne kulturno-ideološke paradigme njena nedovoljna radikalnost i nedoslednost u praktičnoj realizaciji. Takođe, ni široka i ideološki raznorodna politička koalicija koja je koristila ovaj naziv (2006–2010) pokušavajući da pod njim objedini opoziciju Putinovom režimu i nizom demonstracija (Марш несогласных) podstakne građanski aktivizam, ne može se dovesti u neposrednu vezu sa naglašeno teorijskim karakterom angažmana autora čiji su radovi objavljeni u zborniku. Naime, njihova kritička pozicija ne implicira direktni politički aktivizam, niti postoji nekakav osmišljen, programski politički projekat za čije bi se ostvarenje zalagali svi autori radova objavljenih u ovom zborniku. Pripadajući različitim generacijama i „školama mišljenja“, oni su baštinici tradicije ruske inteligencije koja se u prošlosti samorazumevala kao „druga“ u odnosu na samodržavlje, ali se za razliku od svojih prethodnika, danas oni više ne mogu osloniti na veru u „zakone istorije“, niti sebe mogu smatrati „glasom naroda“ ili „klase“. Stoga je njihova funkcija prevashodno negativna – ona je usmeren na teorijsku dekonstrukciju ideoloških narativa o ruskoj posebnosti („ideji“ ili identitetskoj suštini) i demitologizaciju niza koncepata (snažne države, mudrog vođe, pasivnog društva, prezira prema institucijama i procedurama, glorifikaciji nasilje, itd.) koji su u njemu sadržani, a ne na formulisanje pozitivno definisane političke alternative u koju bi oni, kao (istorijski, epistemološki…) privilegovani akteri imaju nekakav poseban uvid. U tom pogledu, ne postoji nikakva dihotomna simetrija „dve Rusije“ – naprotiv, „druga“ se situaciono konstituiše kritikom „prve“, dovodeći u pitanje njenu homogenizujuću moć bez težnje da je zameni sopstvenom”.