Dunavska rapsodija

Teče od Crne šume do Crnog mora, a u pesmama ga najčešće nazivaju plavim. Prilazim mu svakog jutra, s poštovanjem i znatiželjom. Bedemi Tvrđave i stubovi Francovog mosta jednako su nepomični, hladni i mrgodni. On tristo šezdeset pet puta u godini pokazuje novo lice. Jutros je sav blažen, umiljat kao mače. Mora da se, blago njemu, svu noć mazio s rusalkama. Dunav. Danuvios. Danubius. Donau. Dunaj. Duna. Dunarea. Danube… Dunav je neponovljiv. Uvek veličanstven. Nekad blagodetan, nekad srditi rušilac. Ako ste na bezbednom, prelep je i kad sante, uz grozan škrgut, nagrnu jedna na drugu, na kamenje, na vrbe, na čamce i brodove. Moćan je kada, udružen s košavom, huči poput mora. Predivan je kada se, posle prolećnih bekrijanja, dirka s vrbama i topolama. Čudesan je kad se u jesenje svanuće smeška prvim sunčanim zracima. Bajkolik je kad se u njemu ogleda pun mesec, a u plićaku, poput kiše, pljušte hiljade ribica. Najlepši je kada se pored njega, u zvezdanoj noći, zaljubljene usne stope u prvi poljubac i kada njih dvoje do zore ledbe u najčarobnijem od svih svetova. Sve se menja, sve prolazi. Prvi poljubac i prvi zagrljaj omamni su i čudotvorni kao što su bili i pre deset i pre sto vekova. U svakoj priči o Dunavu ima mnogo rada i stvaranja, ima mnogo muke i stradanja, ima mnogo dobrote i mnogo radosti. Nijedna ne bi bila ispričana do kraja da ne počinje od ljubavi i da se ne završava zagrljajem pored Dunava. Izlazeći na obalu podno Petrovaradinske tvrđave, svakog jutra izgovaram iste reči: Dobar dan, Dunave! Svako dobro svima na Dunavu! Bistro!

Mihal Ramač