Duša, zver, svest

Prvo što nam u Vinaverovim tekstovima pada u oči svakako je sama njegova ličnost. On je imao strast „konačnog ispoljavanja“ o kojoj je pisao u eseju „Šekspirova minđuša“ i, u paničnoj žurbi da se domisli i izrazi dokraja, nije se brinuo za granicu između usmene i pismene retorike, između privatnog i opšteg; pisao je onako kako je govorio, govorio onako kako su misli dolazile. Raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetičan i ironičan, oduševljen i polemičan, Vinaver je imao još jedan pozorišni dar – dar dramatizacije. Ako pažljivo čitamo njegove

tekstove, primetićemo u njima pozornicu na koju Vinaver izvodi Baha i Vijona, Rablea i Šekspira, Lazu Kostića i Valerija, Rastka Petrovića i Ajnštajna, i ne samo njih; za njega je i naš jezik, koji je umeo da analizira lucidnije od svih, bio živo biće i ličnost u patetičnoj božanstvenoj komediji. (Jovan Hristić)