Dve tačke na ï

Žil Pelren, kanadski pisac, tvorac je priča i zapisa koji su često na granici između stvarnog i natprirodnog. Pored neobičnosti kao glavnog obeležja njegove proze, crta koja sigurno odmah pada u oči je i retka samosvojnost: svako poređenje sa Kafkinim, Bodlerovim, Karverovim ili Beketovim pričama, svako svođenje na odrednice kao što su „proza apsurda“ ili „onirizma“ pokazaće se neumesnim. Jer, najčešće je posredi kanadska svakodnevica, prepoznatljiva pa i sumorna, licemerna i potrošački nastrojena, a onda najednom neka pojedinost sasvim preokrene čitaočevu percepciju: sa iznenađenjem shvatimo da je reč o nečemu sasvim drugom, ono što smo mislili da je obično, možda tek malo poetizovano ili kritičko viđenje stvarnosti, postaje naglo izvor strepnje i čuđenja, gotovo straha. Nije retko da se, na kraju, pisac sa nama poigra, pa nekom primesom humora ili fine ironije uspešno još jednom obrne ugao posmatranja. Ponekad „oneobičavanje“ nije u sadržinskoj ravni: dovoljna je igra reči, pa da zapis dobije sasvim nov smisao. A ako još kažemo da se sve to dogodi u samo dvadesetak redova, postaje jasno da je u pitanju majstor reči i stila.