Elektra

Elektra je nastala 1968, u drugoj godini BITEF-a, kada je Beograd bio neprikosnoveno svetsko pozorišno središte. Ona se može smatrati nekom vrstom Kišovog hommage-a umetnosti koja je tih godina sabirala u sebi, kao u kakvoj žiži, velik deo energije pobune u čijem se znaku završava šesta decenija. Što se tiče povoda da napiše Elektru (po Euripidu) i prirode posla, o tome sâm Kiš govori u belešci “O Elektri”, predviđenoj za pozorišni program. Beleška upućuje čitaoca u osnovne prosedee onoga što Kiš naziva „slobodnim asociranjem nad jednim dramskim tekstom“. Ali, tek bi poređenje s Euripidovom tragedijom pokazalo šta se sve krije pod ovom skromnom formulacijom „slobodno asociranje“, kakve su sve intervencije izvršene ne samo u psihologiji likova, o čemu govori Kiš, već i u onome što se može nazvati etosom tragedije: kod Kiša, ljudska priroda (uprkos snazi mržnje) prolazi kroz iskušenje osvete s mnogo više kolebanja, motivi mržnje mnogo su mutniji, a sam čin osvete bez ikakve svetosti. „Nebeska mehanika“ ustupila je mesto ljudskom, odveć ljudskom, zato na kraju nema utehe, sve je nepovratno i nepopravivo. Pouku, ako je ima, treba izvući iz Klitemnestrinih reči, mada one nisu bile otrežnjujuće za Elektru, pa ni za Oresta: „pred velikom činjenicom smrti / sva su ljudska dela varljiva i tašta, / u reci vremena sve izgleda sitno: sve / osim života / Zato mi oprosti.“ I danas, u ovom surovom vremenu osvete, Kiš nam verovatno ništa drugo ne bi mogao poručiti.