Fantazija za dva pukovnika i bazen

Kar­va­ljo bri­ljant­no osli­ka­va por­tu­gal­sku po­tre­bu da se ras­pra­vlja o sve­mu, ve­šti­nu ko­ja kra­si Por­tu­gal­ce i ko­ju oni obi­la­to ko­ri­ste. Pri­ča o dva pri­ja­te­lja za­sme­ja­va nas svo­jom pa­ro­di­jom i go­mi­la­njem ra­znih ele­me­na­ta: isti­ni­tog i la­žnog, re­al­nog i fan­ta­stič­nog, aneg­do­ta i mu­dre ar­gu­men­ta­cije. Ako bi­smo tra­ži­li in­spi­ra­ci­ju za ovaj ro­man, mo­ra­li bi­smo oti­ći u XIX vek, i mo­žda još vi­še u pro­šlost. Ovaj ro­man do­no­si nam ra­ble­ov­ski smeh i na­ra­tiv­nu ve­šti­nu Tri­stra­ma Šen­di­ja. I, što je još va­žni­je, ovo je pri­ča o Por­tu­gal­ci­ma, ali sko­ro sva­ka re­če­ni­ca u njoj kao da go­vo­ri o stvar­no­sti u ko­joj ži­vi do­ma­ći či­ta­lac.

Ma­rio de Kar­va­ljo ima spe­ci­fi­čan stil, sa­ti­ri­čan, la­gan za či­ta­nje, vr­lo za­ba­van, a li­ko­ve i si­tu­a­ci­je ko­je stva­ra uvek ka­rak­te­ri­še ono sme­šno i ap­surd­no u ljud­skim od­lu­ka­ma i raz­mi­šlja­nji­ma.