Finska – zemlja Kalevale, jezera i sauna

Da li neko poreklom iz Srbije može pisati o Finskoj i Fincima? I da li iko ko dolazi s druge geografske širine može razumeti duh nordijskih prostora? Mada, pitanje je i da li možemo pisati o sopstvenoj naciji, o onome što nas okružuje, čiji smo deo postali i na šta smo prestali da obraćamo pažnju.

Nisam mislila da ću u Finskoj boraviti niti da ću o njoj pisati. Međutim, nekakva neobjašnjiva sila privlačila me je poslednjih godina u daleke, severne predele. Najpre na Island, potom u Finsku i na Grenland.

Da li zbog Miloša Crnjanskog i njegovih Hiperborejaca? Zbog Pisama iz Norveške Isidore Sekulić? Ili zbog toga što i sama živim, na severu (baš kao što su i Isidora i Crnjanski živeli), istina, jedne balkanske zemlje, zemlje u koju se, s vremena na vreme, kako je to Crnjanski pisao, preliva melaholija severnih glečera?

U periodu između 2008. i 2010. godine, zahvaljujući umetničkim rezidencijalnim centrima Koli, Nelimarka (Nelimarkka) i Titanik, provela sam u različitim delovima Finske nekoliko meseci. Doživela sam prvomajsku svetkovinu u Turkuu, insomniju letnjih noći u zapadnoj Finskoj, ali i ledene dane pod snegom u Kareliji, nadomak ruske granice. S planinskih vrhova Kolija posmatrala sam isto ono jezero koje je, decenijama ranije, inspirisalo Sibelijusa. U Alajerviju sam, sedeći u biblioteci koju je projektovao znameniti Alvar Alto iznova iščitavala Kalevalu. U Helsinkiju sam osetila dionizijsku atmosferu Noći umetnosti, ali i boemski duh lokala Akija Kaurismekija.