Fizika tuge

Već na prvi pogled jasno je da je pred nama moderan roman. A koliko je još i moderniji na drugi pogled?

Gospodinov bez zazora preispituje granice žanra. To čini tako da nam se čini kao da je ovo jedan od poslednjih pokušaja da se dokaže da roman kao književni rod ima još oblika za izmišljanje, obogaćivanje i pokazivanje. Autor istovremeno lakonski i temeljno preispituje roman kao oblik književnog istraživanja, dovodeći ga u ozbiljnu sumnju, te ga potom, tako negiranog, uspostavlja u jednom novom melanžu. Fizika tuge nije više i samo eksperiment; ona je nova romaneskna vrednost. Istorija književnosti verovatno će ga jednoga dana označiti kao: a) prekretnički roman, b) izdajnički roman, ili v) jedan od poslednjih romana koji bi da obuhvate – sve.

Ovaj pre svega poetičan roman, vrlo tanane duše, priča je o fizici ali i metafizici tuge. Čine ga: montaža, kinematografska struktura, pauze, grafika, simboli, tišina, prividna fragmentarnost, samoća, minotaurska napuštenost, lavirinti, antički mitovi, praznina. To je istorija sveta ispričana pogledom nevažnih događaja, netipičnih stvorenja (od puževa do dinosaura i ljudi). U zbiru svega glavni junak je Ja smo. To ja smo ključ je romana: ono je oscilirajuće klatno između prvog i trećeg lica, jednine i množine. Autorska snaga, koja je u svim pričama i telima ove knjige, mnogo je šira od tzv. Sveznajućeg autora.

Roman – vremenska kapsula. Roman u koji se zaljubljuje.

Ako je originalni i uspešni Prirodni roman G. Gospodinova, preveden na 20 jezika, od kojih je srpski bio prvi u svetu (Geopoetika, 2001), bio postmoderan u najplemenitijem smislu reči, Fizika tuge je roman apokaliptičan u najrevolucionarnijem značenju reči.