Fluidni život

Fluidni život je nepostojan život koji se odvija u uslovima stalne neizvesnosti. Najakutnije i najtvrđe brige koje opsedaju takav život su strah da ćete biti zatečeni na spavanju, da nećete stići da uhvatite korak sa događajima koji se brzo smenjuju, da ćete zaostati i da ćete prevideti „upotrebiti do“ datum, da ćete biti natovareni stvarima koje posedujete a nisu više poželjne, da ćete propustiti trenutak koji signalizira promenu pravca pre nego što se pređe tačka bez povratka. Fluidni život je niz novih početaka – a baš zbog toga su brzi i bezbolni završeci, bez kojih su novi počeci nezamislivi, ti koji u njemu najčešće predstavljaju najteže trenutke i najneprijatnije glavobolje. Među umećima fluidnog modernog življenja i među veštinama potrebnim za praktikovanje tih umeća, odbacivanje stvari ima prioritet nad njihovim sticanjem. „Fluidni život“ i „fluidna modernost“ su blisko povezani. „Fluidni život“ je onaj život koji se uglavnom vodi u fluidnom modernom društvu. „Fluidna modernost“ je društvo u kome se uslovi pod kojima njegovi pripadnici deluju menjaju brže nego što je potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine. Fluidnost života i fluidnost društva se uzajamno pothranjuju i potkrepljuju. Fluidni život, baš kao i fluidno moderno društvo, ne mogu dugo zadržati isti oblik, niti pravac.

Zigmunt Bauman

Život pun sadašnjosti

Savet koji je pisac “Alise u zemlji čuda” dao svojoj glavnoj junakinji kada je prošla kroz ogledalo bio je: „Vidiš, ovde moraš trčati iz sve snage samo da bi ostala na istom mestu“. Ako se jednom rečenicom može ilustrovati ono o čemu Zigmunt Bauman piše u “Fluidnom životu”, onda se može reći da njegova knjiga predstavlja objašnjenje te rečenice, kao metafore za način života savremenog čoveka u fluidnom društvu. Ukratko, kako i sam autor kaže: fluidan život je nepostojan život koji se odvija u uslovima stalne neizvesnosti. To je egzistencija koja podrazumeva niz novih početaka i u kojoj odbacivanje stvari ima prioritet nad njihovim sticanjem… a čovek da bi opstao mora da „požuri sa prebacivanjem u veću brzinu“ kako bi eventualno okusio čari „usporavanja“! U fluidnom modernom društvu ne može se stajati u mestu. Svakoga dana, ljudi se moraju oslobađati balasta, atributa kojima je istekao rok trajanja – od stvari koje se moraju ukloniti iz frižidera do identiteta koji su samo trenutno „sklopljeni“. Radi se o potrebi, kako piše Bauman, da se iz sve snage juri samo da bi se ostalo na istom mestu, daleko od korpe za smeće na koju su osuđeni oni na začelju… Pravi cilj te trke je ne biti škart, biti stalno u pokretu, prilagoditi se stanju vrtoglavice i to na putu neodređeno dugog trajanja. Lakoća i elegancija života u fluidnom društvu dolaze sa uživanjem slobode: sa slobodom kretanja, slobodom izbora, slobodom da se prestane biti ono što već jesi i da se postane ono što još nisi… uživanje tih sloboda garantuje smanjenje tromosti kako bi se trčanje u mestu neometano nastavilo! Najviše šansi za pobedu u trci svakodnevnog života imaju ljudi koji „cirkulišu blizu vrha globalne piramide moći“, odnosno oni kojima prostor i daljina ne predstavljaju problem i ne znače mnogo. Čoveka u fluidnom društvu opseda problem identiteta. Mnogo je različitih obrazaca koji se nude, te je izuzetno teško uvezati delove „opreme“ koji se zasebno prodaju i priljubiti se za jedan identitet, zadržati na okupu njegove parčiće i boriti se protiv sila erozije koje pritiskaju sa svih strana. U fluidnom životu važna je brzina a ne trajanje, kako piše Bauman. Jer, „uz pravu brzinu, čovek može konzumirati čitavu večnost unutar kontinuirane sadašnjosti zemaljskog života“. Zamena „brige oko večnosti“ uspostavlja se „grozničavim recikliranjem identiteta“ koje motiviše i labavost društvenih veza, njihova opozivost. Nastojeći da identifikuje značajna obeležja fluidnog života, ili života u fluidnom modernom svetu, Bauman je umesto da krene putem katalogizacije elemenata koji su sine qua non takve egzistencije, otvorio jedan poseban ugao posmatranja u kojem se fluidni život prikazuje pre kao skup dobro umreženih principa, odnosno temeljnih vrednosnih orijentacija koje prožimaju Lebenswelt savremenog čoveka… Fluidni život je u svojoj osnovi, potrošački život. Svet i svi njegovi fragmenti (živi i neživi) imaju status „objekta potrošnje“. Kolonizacija sveta života „potrošačkim sindromom“ potiče od tog obrasca. Predmeti gube svoju upotrebljivost tokom perioda njihovog korišćenja, s ocena i sud o njima se oblikuju tim obrascem. Kao ishod i posledica svake potrošnje pojavljuje se smeće. Ono je dakle, bilo duhovne ili materijalne prirode i s obzirom na količinu potrošačke aktivnosti, osnova i verovatno „najobilniji proizvod“ fluidnog modernog društva. Društvo potrošača svakom svom članu nameće zahtev da bude pojedinac, individua – i da što više troši. Da živi kroz potrošnju i da se oko potrošnje i uz potrošnju obavljaju svakodnevne, i uostalom, sve aktivnosti koje se tiču nas samih i našeg života u društvu. Takvo društvo je individualizovano društvo, ono u kojem svako mora da bude individualan. Pošto se „biti pojedinac“ kako piše Bauman uobičajeno definiše kao „biti drugačiji od drugih“, čini se da je zadatak u svojoj suštini samoreferentan. Paradoksalno, „individualnost“ postaje stvar „duha gomile“ i zahteva koje ta gomila nameće…U takvom društvu, društvu pojedinaca koji očajnički tragaju za svojom individualnošću, na drugoj strani (na strani ponude, naravno) postoje oni koji su „ovlašćeni“, više nego spremni da budu vodiči ljudi na putu izgradnje naših individualnosti, na mesta gde „naša autentična bića treba da ostanu zatvorena“. To savremeno traganje za sobom, ili potreba da se bude drugačiji, pojedinac, troši se naravno na „globalnoj pijaci“ na kojoj se „recepti za individualnost“ nude na veliko. Upotrebna vrednost svake robe meri se i njenom sposobnošću da odgovori na naš zahtev: ne treba nam samo novo, već i drugačije; treba nam nešto sa čim nas niko nije video juče, nešto što će izmamiti uzdahe i oduševljenje onih kojima ta roba bude predstavljena, pokazana. Baumanova analiza „individualnosti“ završava se, između ostalog, zaključkom da ona označava autonomiju osobe, koja se istovremeno percipira kao pravo i obaveza te osobe. A kao zadatak, individualnost predstavlja „krajnji proizvod društvene transformacije pod maskom ličnog saznanja“. Svakodnevni život čoveka u fluidnom društvu dobija na samoočiglednosti i transparentnosti. Zahvaljujući penetraciji „potrošačkog sindroma“ u sve pore i sfere društvenog života, čovek danas postaje „pojedinac pod opsadom“, doba heroja transformisano je u doba poznatih ličnosti, kultura postaje sve više „neobuzdana i nekontrolisana“, a kolonizacije nisu pošteđeni ni naša misao, ni naše telo. Pišući o životu u fluidnom modernom svetu, Zigmunt Bauman je uspeo da u jednoj relativno kratkoj, jasno napisanoj i zanimljivoj studiji, problemski otvori jedno vrlo široko polje interesovanja različitih kategorija stručnjaka (od marketinga do filozofije). O potrošnji i drugim obeležjima fluidnog života, autor piše kao sociolog, ali i kao pronicljivi mislilac sa bogatstvom različitih intelektualnih iskustava. U jednom od pasusa u kojima piše o „učenju hoda po živom pesku“, odnosno o procesima koji se odvijaju na polju obrazovanja, on zaključuje: „Obrazovanje tokom čitavog života potrebno nam je da bismo imali izbor. Ali još više nam je potrebno da bismo sačuvali uslove pod kojima je izbog moguć u domenu naših mogućnosti“.

Dušan Ristić