Glas i ništa više

Slovenački filozof Mladen Dolar, na svetskoj filozofskoj sceni gost viđen jednako rado kao i njegov slavniji zemljak Slavoj Žižek, odlučio je da se suprotstavi filozofskom cunamiju koji je pokrenuo Žak Derida i koji je, barem u udarnom talasu, potpuno poremetio više hijada godina star odnos između glasa i pisanog traga, između onoga što se izgovara i onoga što se zapisuje. Glas, smatralo se, najbolje izražava i brani misao, jer ako neko ne razume to što je rečeno govornik je uvek tu da objasni šta je, u stvari, hteo da kaže, šta je mislio. Glas, dakle, uvek znači i prisustvo onoga ko govori, jer uvek govori neko, te je prisustvo svojevrsni garant smisla. Derida je vrlo ubedljivo doveo u pitanje prednost glasa nad tekstom, razarajući, istoremeno, predrasudu po kojoj je pismo čvrsta i nepromenljiva struktura koja pečati, i cementira smisao: i tekst je nestabilna struktura koja zavisi od tumačenja. Dolar se, pak, suprotstavlja takvoj postavci nastojeći da pokaže da u samom glasu, u samim svojstvima glasa, u značenjima koja se samo glasom mogu postići, postoji jedan nesvodiv element što se mora očuvati i bez kojeg bismo duboko oštetili bogatsvo našega sveta. Zato on lucidno, sjajno, s neuporedivim majstorstvom analizira metafizička i fizička svojstva glasa, njegovu etiku i njegovu politiku, Frojdove glasove i Kafkine glasove, ispisujući retko uzbudljivu knjigu, pokazujući njome šta je sve u stanju da izvede dobro odmeren filozofski glas.