Golubovi u travi

“Golubovi u travi” pisani su neposredno posle monetarne reforme, kad je nemačko privredno čudo svanulo na zapadu, kad su iznad ruševina i baraka počeli da štrče prvi bioskopi, prve nove palate osiguravajućih društava, kad su okupacione sile bile na vrhuncu moći, kad su Koreja i Persija svetu uterivale strah u kosti i kad je postojala opasnost da sunca privrednog čuda odmah zađu na istoku. Bilo je to vreme u kom su se novi bogataši još osećali nesigurnim, vreme u kom su profiteri sa crne berze gledali kako da ulože novac, dok su štediše otplaćivale rat. Nove nemačke novčanice izgledale su kao valjani dolari, ali ljudi su još uvek više verovali stvarima od vrednosti, i mnogo je toga trebalo nadoknaditi, trebalo je konačno stomak napuniti, glava je od gladi i detonacija još uvek bila malo smušena, i sva su čula tražila radost pre nego što možda izbije treći svetski rat. To sam vreme, taj praosnov naše današnjice, opisao, i pretpostavljam da taj opis ima opšte važenje, jer mnogi na koje uopšte nisam ni mislio dok sam pisao videli su u romanu “Golubovi u travi” ogledalo u kom su uobražavali da mogu da se prepoznaju, kao što su, na moje zaprepašćenje, i mnogi za koje nikad nisam pretpostavljao da žive u prilikama i iznudici kakve ova knjiga oslikava osetili da ih vređam, ja, koji sam samo postupao kao pisac i koji sam, po geslu Žorža Bernanosa, “kroz svoje srce, kao kroz filter, propuštao život ne bih li iz njega izdvojio tajnu srž, punu i balsama i otrova”.

Volfgang Kepen (1906–1996), autsajder po izboru i autodidakta po prinudi, obeležio je ranu posleratnu književnost Zapadne Nemačke svojom “trilogijom neuspeha”, romanima “Golubovi u travi”, “Staklena bašta” i “Smrt u Rimu”, objavljenim od 1951. do 1954. Pisac čija je potonja kreativna blokada poprimila upravo groteskne razmere vratio je u nemačku književnost pripovedački ton i tehnike moderne, možda prevaziđene, ali jedine dorasle konfuznoj i poražavajućoj stvarnosti među ruševinama.

Iako pisac eminentno političnih romana, Kepen nije i čovek političkog programa: “Ja pripadam, i tu ništa ne mogu da promenim, generaciji koja nažalost nije dovoljno smetala nehumanosti, sili u njenom najmalicioznijem obliku, koja se nije dovoljno borila protiv nje.” Njegovi romani prikazuju društvo koje je izašlo iz rata, ali koje i dalje živi u njemu, i likove koji pokušavaju da se skuće u razvalinama i ogreju na škrtom saosećanju bližnjih.