Govori grad

U zbirci Govori grad Ane Miloš nekoliko motiva se pominje veoma često – grad, reka i prozor, a nešto ređe – beskraj. Redundantnost tih motiva, u poetičkom smislu, obezbeđuje jasan i delatan autorski koncept, koji, svakako, ne podrazumeva nasumičnu prekomernosti; reč je o produktivnom poetičkom principu, koji definiše zbirku u celini, čineći je čvrsto uvezanom centralnim motivom grada (ili Grada). Lirski subjekt gotovo da i ne postoji. Nigde se ne pojavljuje pesničko Ja. Zbog toga su, na direktan način, pesme depersonalizovane, čak i dehumanizovane, što dovodi do toga da i sam grad postane dehumanizovano mesto apstrahovane realnosti („grad je neprekidni krug u koji se upisuju lica”). Grad prerasta u neku vrstu negativne utopije („grad se često urušava i diže”). Pesme su objektivizirane i univerzalizovane toliko da se ne mogu locirati; jednostavno rečeno, nedostaje im spiritus loci, što ovu vrstu poezije čini više apstraktnom, a manje naturalističkom. Kompozicija, pesničke slike i jezik su ekonomični, funkcionalni i redukovani. Bez obzira na to što se u nekoliko pesma pominju vulva ili orgazam, pesme su lišene bilo kakvih erotskih i seksualnih konotacija. Nedostajući lirski subjekt – koji se u najbolju ruku može razumeti kao posmatrač (otud pojam – prozor) – jeste učesnik u događajima i pojavama, ali bez ljudskih osobina („fatamorgana od ljudi”). Grad u procesu antropomorfizacije zadobija nešto od ljudskih osobina, od kojih je okrutnost ona koja je najupečatljivija. Zbirka Govori grad Ane Miloš, u kavafijevskom ključu, svedoči o potrazi za gradom, koji neće biti fatalistički osuđen na prokletstvo napuštenosti i propasti („prepoznaćeš ga tako što se nikad nećeš vratiti”). [Srđan V. Tešin]