Grad i njegove nestalne zidine

Srž romana Grad i njegove nestalne zidine čini istoimena novela objavljena pre četrdeset godina. U Pogovoru, koji vrlo retko piše u svojim knjigama, Murakami navodi da je bio svestan da prvobitna verzija nije postigla pun potencijal narativa i zaključuje: „Na kraju sam osetio ogromno olakšanje što sam uspeo da ponovo ovako, u novoj formi, doradim [novelu] ’Grad, i njegove nestalne zidine’. Jer ovo delo je sve vreme predstavljalo nešto što mi nije davalo mira, kao mala riblja kost zaglavljena u grlu.“

Tri dela knjige koja prate različite faze života neimenovanog naratora (od adolescencije do četrdesetih), odvijaju se na dva nivoa – stvarnom svetu i paralelnom svetu u gradu unutar zidina i obiluju Murakamijevim prepoznatljivim metaforama i motivima: senke, bunari, rupe, snovi… Tražeći devojku koju je u mladosti voleo, glavni junak zapravo pokušava da otkrije istinskog sebe i pritom prelazi iz stvarnog u nestvarni svet, radeći u oba sveta u biblioteci, jednoj u kojoj se čuvaju snovi i drugoj s knjigama. Vreme u gradu unutar zidina ne teče i na satovima nema kazaljki. U stvarnom svetu ono neumitno teče, ali je uprkos tome onoj krajnjoj posledici protoka vremena – smrti – oduzeta konačnost.

Brojne su reference koje upućuju na druga Murakamijeva dela, ali i na druge autore, pre svega Markesa. Japanski mag magičnog realizma, Murakami, svoje junake odvaja i spaja sa njihovim senkama i time upućuje na promišljanje odnosa tela i duše, srca i razuma. On vešto, u svom prepoznatljivom stilu, pripovedački balansira na svim stranicama ovog romana između snova i budnosti, podsvesnog i svesnog. Granice nisu tamo gde bi trebalo da budu, jer se zidine, kao simbol fizičke, ali i psihološke i emotivne barijere, koje razdvaju dva sveta, same kreću.

Jasna Novakov Sibinović

Haruki Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu (Japan). Dobitnik je više prestižnih književnih  nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka“, nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor“ – najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim“ za slobodu pojedinca u društvu – najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen“ i prestižna španska književna nagrada Princeza od Asturije za 2023. godinu.

Do sada je objavio, među ostalim, romane: Fliper (1973), Slušaj pesmu vetra (1979), Potera za ovcom (1982), Okorela zemlja čuda i Kraj sveta (1985), Norveška šuma (1987), Igraj Igraj Igraj (1988), Južno od granice, zapadno od sunca (1992), Hronika ptice na navijanje (1994), Sputnik ljubav (1999), Kafka na obali mora (2002), Kad padne noć (2004), 1Q84 (2009), Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća (2013), Ubistvo Komtura (2017) i Grad i njegove nestalne zidine (2023); knjige priča: Ponovni napad na pekaru (1993), Posle potresa (2000), Tokijske misterije (2005), Muškarci bez žene (2014) i Prvo lice jednine (2020); knjigu sećanja O čemu govorim kad govorim o trčanju (2007); knjigu eseja Pisac kao profesija (2015) i dokumentarističku knjigu Metro (1997/98).

Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce.

Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.