Hamlet i Edip

Pomno čitana i onda kada je osporavana, dovođena u pitanje kao i sami psihoanalitički pristup književnom delu, zbirka ogleda « Hamlet i Edip» ne samo da je preživela pet decenija nego ima mnogo toga da kaže i pokaže i čitaocu savremenog, današnjeg znanja/iskustva i ukusa.

Ernest Džouns počeo je psihoanalizom da se bavi 1906. Ubrzo po završetku studija medicine upoznao je dva velikana psihoanalize, Karla Gustava Junga i Sigmunda Frojda. Sa Frojdom je dugo godina prijateljevao, napisao je i njegovu biografiju. Sačuvano je ukupno 611 pisama njihove korespodencije.

Džouns ima izuzetne zasluge za propagiranje frojdovskih ideja i razvoj psihoanalize, posebno dečje psihoanalize. Dao je takođe veliki doprinos i psihoanalitičkim interpretacijama književnih dela. Smatra se daje studija Hamlet i Edip kruna njegovog rada, koja je izvršila snažan uticaj na psihoanalitička tumačenja književnih dela. Prevodu ove studije, kao posebno poglavlje, dodat je Džounsov posebno objavljen rad “Smrt Hamletovog oca”, čija tema spada u ovu studiju. U ovom delu, paralelno (psiho)analizirajući Hamleta i Šekspira, Džouns zaključuje da je Šekspir u Hamletu prikazao očajničku, ali uzaludnu borbu jednog jakog čoveka protiv slepih sila života i stvorio samu suštinu grčkog shvatanja tragedije, pokazujući da je “suština čovekove sudbine nerazdvojno vezana za njegovu dušu”.