Hope

Prezime autorke istovremeno je i naslov knjige. Već to jasno sugeriše da se pred nama nalazi neobično delo koje bismo žanrovski mogli odrediti kao biofikciju, pa čak i autobiofikciju. No, ipak i iznad svega, ovo delo je roman.

Hope, fiktivna biografija same autorke, radikalno je poigravanje sa ličnom istorijom i identitetom: uz mnogo humora i uz intertekstualno povezivanje s prethodnim delima, ali i sa ličnim uzorima (od Pinokija do Glena Gulda), Felicitas Hope konstruiše (auto)biografiju u koju uvodi realne, ali i izmišljene likove, prepliće romaneskne delove s nepostojećim kritikama svojih (postojećih) knjiga i na svakoj strani iznova dovodi u pitanje realnost svojih dveju biografija, stvarne i izmaštane.

Felicitas Hope je već i u svojim prethodnim knjigama posezala za postmodernim alatom; u javnosti je čak objavljivala intervjue – razgovore same sa sobom. Ali, u ovom romanu dobacila je do najviših vrhova jezičke virtuoznosti, s elementima bajkovitosti, stalnim uvođenjem novih književnih i istorijskih prostora. U romanu Hope ona prelazi granice pripovedanja, uz stalno poigravanje intertekstualnošću.

Iako svojom slobodom izaziva, a širinom stalno iznova sugeriše fikciju, Hope je takođe i autopoetska knjiga koja je i ozbiljan autorkin pogled na svet i književnost.

Knjiga je za nedvosmisleno slavljenje mašte dobila najveću književnu nagradu na nemačkom jezičkom području „Georg Bihner“, kojom su se ovenčala najveća imena germanske literature. Neka od njih su, poput Gintera Grasa, Hajnriha Bela, Elijasa Kanetija, Elfride Jelinek, kao sledeću stekli – Nobelovu nagradu za književnost. (A opet, neki proslavljeni dobitnici Nobela, poput Tomasa Mana, Hermana Hesea i Herte Miler, nisu dobili Bihnera!)

Sudeći po do sada pokazanom raskošnom talentu i raznovrsnosti objavljenih knjiga, ne bi nas začudilo da se na tom najvišem – Nobelovom – pijedestalu jednoga dana nađe i Hope, to jest Hope.

Felicitas Hope rođena je 1960. u Hamelnu. Za svoja dela dobila je niz nagrada, uključujući i Bihnerovu nagradu za životno delo (2012). Književnim radom počela je da se bavi relativno kasno: 1996. objavljena je njena zbirka priča Piknik frizera, koja je odmah skrenula pažnju na ovu autorku, njen osoben, često irealan crni humor, sklonost prema fantastici apsurda i poigravanje konvencijama pripovedanja.

Za Piknik frizera dobila je nagradu „Aspekte“ za najbolji književni debi; to je značajno, osim ostalog, jer je Felicitas Hope novcem od nagrade platila put oko sveta na trgovačkom brodu.

Motiv putovanja (pre svega plovidbe) lutanja i otkrivanja nepoznatog, od središnje je važnosti za njeno delo: na različite načine, varira ga u romanima Pigafeta, Rajevi, prekomorja, zbirci pripovedaka Prestupnici i gubitnici i, konačno, u žanrovski teško odredivom delu, Hope.

U izuzetno maštovitim i povremeno nepristupačnim romanima (verovatno je najteži Johana, roman posvećen ispitivanju odnosa stvarnosti i istorije na primeru biografije Jovanke Orleanke), Hope se često bavi i pitanjem identiteta: njeni likovi, dok putuju, u neprestanoj su potrazi za vlastitom ličnošću, ne samo u metaforičkom smislu već i doslovno, poput Viteza i Paušalca u romanu Rajevi, prekomorja.

Geopoetika je 2002. godine objavila priču Felicitas Hope „Pismo Vatikanu“ u knjizi Književni voz – Evropa 2000, u kojoj su priče 29 odabranih pisaca koji su u okviru istoimenog projekta tokom 2000. godine putovali po Evropi.