Hronike

Prvi deo

Dogodilo se. Ipak i najzad: Bob Dilan je svoj život i pero uzeo u svoje ruke i dao nam na uvid fragmente svog bogatog stvaralaštva. Posle stotina knjiga i hiljada tekstova koje su o njemu objavili drugi, evo ga u ulozi sopstvenog tumača. Hronike nisu standardna autobiografija niti samo ispovest; već vrlo važan dokument o vremenu i životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka koje su verujući u utopiju menjale sve(s)t.

Dilan nam Hronikama pokazuje kako se istovremeno biva učesnik i svedok. Koliko je (bio) važan i jedinstven učesnik, svi smo znali. Sada vidimo koliko je i važan hroničar; briljantnog pamćenja, istančanog zapažanja, književno originalnog jezika, nepatetične iskrenosti, zdravog humora i umerenog cinizma.

Dilan je pisac koji je naučio kako da iskušava čitalačko nestrpljenje: Hronike se čitaju kao najzanimljiviji roman u kojem ni redosled pisanja ni sled događaja nisu hronološki poređani. Kao da je zaželeo da nam kaže kako je njegov život niz hronika, ali ne i hronologija. Da li je zato najavio Drugi i Treći deo ove knjige?

Vladislav Bajac

Ova knjiga ni u kom pogledu ne predstavlja standardnu ili sveobuhvatnu autobiografiju. Hronike su pre epizodno, uz pomoć veštih rezova montirano dokumentarno svedočanstvo o putovanju kroz sećanja najvećeg američkog živog pesnika, ispričano bogatim i sonornim jezikom, glasom koji je nepogrešivo Dilanov i ničiji drugi.

Hronike zapravo nisu nalik nijednoj određenoj vrsti knjige. Jedino s čim ih možemo uporediti jeste neka Dilanova pesma – one evociraju prizore i lica i mesta – na rubu između dokumentarnog i nadrealnog, stvarajući slojeve značenja putem preciznih detalja, baš kao i njegovi najbolji stihovi.

Dejan D. Marković