Ikonopisci srpskih seoba

…Neki do sada slabo poznati majstori i još manje poznata njihova dela svakako će, preko ove izložbe, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII veka… Zahvaljujući Matičinoj Galeriji i njenim ljudima, dobili smo ovaj neočekivani poklon, tek otkrivene i očišćene slike iz crkava i kuća naših predaka iz dalekih kolonija Hungarije HVIII veka. Sada još bolje vidimo koju su svoju posebnu umetnost imali naši paori, sveštenici, vojnici, majstori i purgeri i kako su oni uživali u njenoj lepoti. Zastajući pred njom, čini nam se da se još bolje otvorio pogled u onaj drugi, skriveniji svet unutrašnjeg života junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, svet koji izmiče reči i jedino pokazuje u slici.

Ove misli o srpskom zografskom slikarstvu HVIII stoleća, baš onom nastalom vremenu nespokoja i seoba, napisao je istoričar umetnosti, profesor Svetozar Radojčić povodom izložbe Ikone srpskih crkava u Mađarskoj priređene u Galeriji Matice srpske ipotom u Narodnom muzeju u Beogradu, a objavio u „Politici“ 26. januara sada već davne 1974. godine. Na ovu izložbu Profesor je došao iz svog srednjeg veka kojemje,svojim naučnim poniranjem ali i plemenitom dušom,sav pripadao. Živeo je, dakle, okružen srednjovekovnim monumentalnim slikarstvom, ikonopisom, minijaturama ali i književnošću o čemu je razmišljao, predavao, pisao. A o svomprofesoru njegovi su neposrednisledbenici na katedri za istoriju umetnosti napisali i ovu rečenicu: „Svetozar Radojčić je… umeo da sagleda glavne tokove srednjovekovne srpske umetnosti i da o tome piše zanimljivo, upečatljivo“. Takav „sav srednjovekovac“ stajao je tada pred slikama njemu stranim, prvi put viđenim, pa je i o njimapisao poneseno, toplo i uzbudljivo, prelepim stilom. Istorijsku potkuje dobro poznavao, mislim tu našupost-seobnu epohu,o njoj supisali njegovinešto stariji savremenici Jovan Radonić, DušanJ. Popović, Vasa Stajić, Radoslav Grujić i drugi. Ipak, Profesor se nije oslonio samo na znanje već na isvojaviđenja prošlosti, na pretke u Hungariji i njihovu posebnu umetnost ali pri tome je u tim zografskim slikama tražio i onaj drugi, kako je rekao, skriveniji svet unutrašnjeg života, junaka i junakinja iz „Seoba“ Miloša Crnjanskog, koji su bili savremenici ikonopisaca srpskih seoba.

Sada,posle toliko decenija proteklihod one izložbe i Profesorovog članka, koji sam sačuvao jer je tako uverljivo ali i čudesno njegovo povezivanje ikonopisnih likova zografskih ispisateljskihlikova Crnjanskovih.-On je ta dva sveta na svoj način sagledao i približio.

Moju pažnju u Profesorovom članku privlači i ona misao da će neka, tada odista nedovoljno poznata slikarska dela, ući u antologiju srpskog slikarstva HVIII stoleća. – Posle višegodišnjeg bavljenja slikarstvom ove uzbudljive epohe reših da ostvarim amanet – da od nekoliko stotina ikona, koje se sada nalazeu Galeriji Matice srpske, u Muzeju Eparhije budimskeu Sentandreji, u Vladičanskom dvoru u Temišvaru, Mitropolijskom dvoru u Zagrebu sastavim narečenu antologiju.

Naslov knjige Ikonopisci srpskih seoba podseća na tu epohu odista omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija IV (1739) i trećom seobomu Malu Rusiju-Ukrajinu (1751-1760). To nestalno doba (od 1690.do 1760), odista označava zlatni period slikara-ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom.