Ironija

Šta je ironija? Koji su njeni oblici, a koje su zamke? Toliko delikatnih pitanja na koja autor odgovara, ne bez ironije i sam, uz pomoć beskonačnosti primera koji pokazuju njegovu neizmernu kulturu, muzičku, ali i filozofsku.

Ukratko, šta je ironija, ako ne savest, nego radosna dobra savest? Kako se ona razlikuje od licemerja? Nema humora bez ljubavi, ni ironije bez radosti. Ironija, ukratko, spasava ono što se spasti može. To je pogubno za iluzije;  Ona svuda plete paučinu gde će se uhvatiti pedantno, sujetno i groteskno. „Ironija, prava sloboda!“ povikao je Prudon iz dubine svoje ćelije u Sainte-Pelagie. Ironija sve dovodi u pitanje; svojim indiskretnim ispitivanjem ruši svaku definiciju, uznemirava u svakom trenutku pontifikacijski pedantizam spreman da se ugradi u zadovoljnu dedukciju. Zahvaljujući ironiji, misao lakše diše kada se prepozna, plešući i škripeći, u ogledalu odraza.

“Postoji elementarna ironija koja se stapa sa znanjem i koja je, kao i umetnost, čedo dokolice. Ironija je, zacelo, isuviše duhovna da bi bila doista umetnička, a, s druge strane, ona je odveć okrutna da bi bila stvarno komična. Ipak, postoji nešto što ih zbližava: umetnost, komika i ironija postaju mogućne onde gde oslabi životno važna neophodnost da se bez oklevanja deluje. Ali ironičar je još slobodniji od smejača, jer ovaj veoma često hita da se smeje kako ne bi morao da plače, kao oni strašljivci koji viču u mrkloj noći da bi odagnali svoj strah; oni veruju da će preduprediti opasnost samim tim što je označavaju, i izigravaju ljude koji ne veruju ni u kakve natprirodne sile sa nadom da će je preduhitriti. Pošto se više ne boji iznenađenja ironija se poigrava sa opasnošću. U ovom slučaju opasnost je zatvorena u kavezu; ironija ide da je vidi, draži je, izlaže podsmehu, održava kako bi se zabavljala.”

V. Jankelevič

Vladimir Jankelevič (1903-1985) je bio francuski filozof i muzikolog. Dete je ruskih Jevreja koji su emigrirali u Francusku. Studije počinje 1922. kod Bergsona. Od 1927-1932 predaje na Francuskom institutu u Pragu i tamo i piše doktorat na temu Šelinga. Suptilnost njegove misli vidljiva je na svakom koraku u njegovim knjigama. Oslanjajući se na Platoničare, Neoplatoničare i grčku Patristiku zauzima strogo agnostički stav, odlučno se opirući uticajima nemačke filozofske misli.