Iščezli

Vile i zmajevi nisu naprosto nestali. Oni su iščezli.

To podrazumeva nesklad između sveta kakav jeste i kakav je bio, ili kakav bi mogao da bude, raskorak između sadašnjosti, s jedne strane, i prošlosti, ili budućnosti, s druge. Oni koji se nađu u tom raskoraku osuđeni su na neminovnu propast, jer – kako nas neprestano uče – treba živeti sadašnji trenutak. A uistinu, svet je sazdan od sećanja i nadanja, od prošlosti i budućnosti. Sadašnjosti nema, ona je nestvarna, ona je zev, rez u tkivu života, ona je muk i tišina koja treba da naglasi prethodni i nagovesti sledeći tren.

Kad se nestvarna sadašnjost protegne ona postaje ništavilo i tada se javlja čežnja.

U jednom rečniku iščeznuti je nestajati tjelesno zbog duševne boli, nestajati od želje.

Kakva je to bol, kakva želja, nagnala vile i zmajeve da iščeznu? I šta je to što nas tera da mislimo o njima, da čeznemo za njihovim prisustvom?

Vile i zmajevi nisu nestali! Oni su iščezli usled stravične boli, sagoreli su u čežnji. Gotovo iznebuha obreli su se u svetu kome više nisu bili potrebni, kome su bili samo na smetnji, kao loša savest, svetu sitnom i šićardžijskom, bučnom i blebetavom, rastorokanom, obasjanom bestidnim svetlom, svetu nespremnom za tajne i velika dela, protegnutom u večnom sada. Podvizi, tajanstva, senke i zanosi ostavljeni su, u tom svetu, mahnitima, onima s uma sišavšim. Kao i mračne strane.

Još samo ludaci osete zamah zaboravljenog krila i obraze i čelo im dotakne noćni vetar. Oni vide kako iz tame izranjaju rogovi jelena i bledo vilinsko lice, pod oglavljem, poluotvorenih usana. Te usne im nešto šapuću, ali oni ne znaju šta.

Mi slutimo da je svet nešto drugo, mnogo toplije, prisnije i slobodnije od ovog jada koji nam se nudi, u kojem skapavamo. Čežnja za vilama i zmajevima želja je za tajnom i slobodom.