Ispovest grešnoga stegonoše

Neki slučajni razgovori vraćaju u sećanje Kimu, ruskom emigrantu u Parizu, uspomenu na Arkadija, druga iz detinjstva. Pre nego što su se rastali kada im je bilo četrnaest godina, dečaci su zajedno odrasli u zgradi sa zajedničkim stanovima, u gradiću nedaleko od Lenjingrada. Nesvesni prenaseljenosti i neudobnosti stanova u kojima su se tiskale porodice, Kim i Arkadij provode godine srećnoga detinjstva. Trougao zgrada od crvene cigle, što igrača domina u dvorištu, tajanstvena „Lokva” koja označava granicu spoljašnjega sveta, predstavljaju polove oko kojih se organizuju njihove igre i njihovi snovi. Njih dvojica, pioniri članovi omladinske organizacije, gordo marširaju prema svetlim vidičima koje im obećavaju pionirski rukovodioci i propagandni filmovi, u ritmu pesama koje slave ratne junake i mitski lik trudbenika. Ali neka prećutkivanja u razgovorima roditelja sadrže izvesne nagoveštaje. U dečacima malo-pomalo, gotovo protiv njihove volje, nastaju osećanja da su prevareni. A u odraslome, čije oči su se otvorile, nostalgija je dvostruka: čežnji za mestima, licima, prizorima iz detinjstva koje sećanje obliva snežno belom, čudesnom svetlošću, pridružuje se neočekivana žal za vremenom obmana i zaslepljenosti. Za onim vremenom kada je u daljini svetlucala budućnost, blistava kao ploča zaleđenoga mleka koju u vezeni ubrus na majkinim rukama, spušta stari mlekadžija, u ona zimska jutra u Sibiru