Isticanje razlike : Društvena kritika moći suđenja

Matrica svih tih opštih ideja – koje se tako lako usvajaju samo zato što iza njih stoji čitav jedan društveni poredak – jeste mreža suprotnosti između: visokog (ili uzvišenog, uzdignutog, čistog) i niskog (ili vulgarnog, donjeg, skromnog), duhovnog i materijalnog, finog (ili prefinjenog, elegantnog) i grubog (ili debelog, masnog, surovog, brutalnog), lakog (ili suptilnog, živahnog, veštog) i teškog (ili sporog, grubog, tupog, nategnutog, nespretnog), slobodnog i usiljenog, širokog i uskog, odnosno – u drugoj dimenziji – između jedinstvenog (ili retkog, istaknutog, različitog, ekskluzivnog, jedinstvenog, izuzetnog, neobičnog) i običnog (ili uobičajenog, banalnog, svakodnevnog, trivijalnog, nezanimljivog), svetlog (ili inteligentnog) i sumornog (ili tamnog, bledog, osrednjeg) i ova mreža za svoj konačni izvor ima suprotnost između „elite“, onih koji dominiraju, i „mase“, onih kojima se dominira, a koji su jedno kontingentno i neuređeno mnoštvo koje je međusobno zamenljivo i neprebrojivo, slabo i razoružano, mnoštvo koje postoji samo kroz statističke podatke. […]

Ritualizacija postupaka i izjava koje mogu dovesti čak i do stereotipa donekle je rezultat vrlo pedantne primene principa konformnosti: od zrele osobe koja dolazi u posetu očekuje se da popije čašicu alkohola, a sredovečna žena koja se odeva „neprimereno svojim godinama“ biće oštro, čak i nemilosrdno, kažnjena (podsmešljivim ogovaranjem, pričanjem iza leđa itd.). Dok se velike razlike između zasebnih klasa uveliko tolerišu („baš je originalan“, „ne izgleda kao mi“) – jer se čini da se temelje na prirodnim razlikama (za doktorovu ženu će se reći da je „rođena da se lepo odeva“) – dotle se ni najmanje odstupanje, ni najmanja ekstravagantnost ne dopuštaju pripadnicima iste klase (ili onima koji potiču iz iste klase), jer razlika u ovom slučaju ne bi proistekla ni iz kojeg drugog razloga do iz želje za isticanjem, to jest iz odbijanja ili nepriznavanja same grupe (tako se s odobravanjem gleda kada sin buržuja raskrsti sa svojom porodicom, ali se osuđuje sin radničke porodice koji je upravo isto to učinio). […]

Nezadovoljstvo poslom koje posebno živo osećaju i iskazuju najočiglednije žrtve deklasiranja, poput pojedinaca sa diplomom gimnazije prinuđenih da rade u fabrici ili kao poštari, na izvestan način zajedničko je celoj jednoj generaciji. Ako se ono iskazuje kroz neke neuobičajene oblike borbe, zahteva ili bekstva, koje tradicionalne organizacije sindikalne ili političke borbe često ne razumeju, to je zato što je u igri nešto drugo i nešto više od radnog mesta, od „nameštenja“, kako se nekad govorilo. Za ove mlade ljude, kojima su školski sistem i društveni sistem podvalili bezvredne hartije i duboko narušili njihov društveni identitet i sliku o sebi, jedini način da povrate lični i društveni integritet jeste da na te presude odgovore totalnim odbijanjem. Oni kao da osećaju da to više nije stvar, kao nekad, ličnog neuspeha, koji se uz podsticaj školskog sistema doživljavao kao posledica ograničenih kapaciteta osobe, već same logike školske institucije. Strukturna dekvalifikacija koja pogađa sve pripadnike jedne generacije osuđene na to da za svoje kvalifikacije dobije manje nego što bi za njih dobila prethodna generacija, razlog je zašto je ta obmanuta i otrežnjena omladina kolektivno razočarana i sklona da usmeri protiv svih institucija bunt pomešan sa ogorčenjem koje joj izaziva školski sistem. […]

Pjer Burdije

Kapitalnu studiju Isticanje razlike (La Distinction), slavnog francuskog sociologa i antropologa Pjera Burdijea (Pierre Bourdieu, 1930–2002), Međunarodno sociološko udruženje (ISA) proglasilo je jednim od deset najvažnijih socioloških dela objavljenih u XX veku. Burdije ga je objavio 1979. g., nakon višedecenijskih istraživanja i analiza kulturnih praksi i navika različitih francuskih društvenih slojeva. Isticanja razlike i danas služi kao model za istraživanje bilo kakvih kulturnih praksi u širem smislu, koje, pošto ih mi klasifikujemo, posledično klasifikuju nas.