Istina o Mariji

Oluja, noć, vetar, kiša, vatra, munje, seks i smrt – tako počinje Istina o Mariji. „Kasnije, kad sam ponovo mislio na mračne sate te pasje vruće noći, shvatio sam da smo vodili ljubav u istom trenutku, Marija i ja, ali ne jedno s drugim“, piše narator, odavno i zauvek zaljubljen u hirovitu, svetski poznatu modnu kreatorku Mariju, u trećem delu „tetralogije“ koju je pisac napisao o toj junakinji (prethode mu Vođenje ljubavi i Bežanje, a sledi mu Gola). Iako se ta četiri romana delimično nadovezuju jedan na drugi, svaki je celina za sebe. Kako je u Žurnal de dimanš pisao čuveni Bernar Pivo, „osećamo da pisac voli kontraste, suprotnosti, protivrečnosti i da, kao i Marija, koja ne zatvara ništa: ni prozore ni fioke – bilo je to ubistveno, čak ni knjige, ni njih nije zatvarala – tako ni on ne zatvara svoje knjige“: kad prekine neku na jednom mestu u vremenu ili prostoru, ostavlja je otvorenu da iz neke niti izvučene iz nje isprede drugu.

Pomenute olujne noći u Marijinom stanu preminuo je jedan čovek, njen povremeni ljubavnik, aristokrata i odgajivač rasnih konja. Ona zove u pomoć svog doskorašnjeg dragana, naratora priče, a on na osnovu činjenica i nagađanja rekonstruiše priču o Mariji i tom drugom čoveku. Srednji deo romana posvećen je dogodovštinama jednog njegovog rasnog konja na trkama u Tokiju. Scenu utovara tog konja u kargo avion na tokijskom aerodromu, po pljusku, kad konj beži mračnim aerodromskim pistama dok ga gonioci u automobilima sluđuju farovima i sirenama, kritičari ocenjuju kao ‘antologijsku’. Nije manje uzbudljiv ni požar na ostrvu Elbi koji će ponovo (da li i trajno?) zbližiti Mariju i njenog vernog obožavaoca…