Istorija ludila u doba klasicizma

Paskal: „Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila”. I još ove reči, Dostojevskog, iz Piščevog dnevnika: “Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se sused zatvara u ludnicu”.

Treba načiniti istoriju tog drugog oblika ludila – tog drugog oblika preko kojeg se ljudi, potezom neprikosnovenog razuma kojim zatvaraju svog suseda, saobraćaju i prepoznaju kroz bespoštedni jezik ne-ludila; otkriti trenutak te urote pre no što se konačno učvrstila u vladavinu istine, pre no što ju je oživeo polet pobune. Pokušati da se u povesti ponovo nađe ona nulta tačka istorije ludila, kada je ono neraspoznatljiv doživIjaj, doživljaj još neodeljen od same podele. Opisati, od početka njegovog skretanja, taj drugi oblik koji, zamahom i s jedne i s druge strane, za sobom ostavlja, odsada otuđene, gluve za svaku promenu i kao mrtve jedno za drugo, Razum i Ludilo. To je, sumnje nema, neugodna oblast. Da bi se njome prošlo valja se odreći udobnosti konačnih istina, i nikada se ne prepustiti vođstvu onoga što možda znamo o ludilu.

Mišel Fuko