Istorija, vreme i pamćenje

Istorija, vreme i pamćenje, koja se bavi problemima pamćenja, istoriografije i velikih naracija, počev od mitske svesti, hrišćanske teologije i modernih zapadnjačkih teorija o smislu postojanja, opisala je puteve u istorijsko vreme. Njen cilj je da pronađe razlike i sličnosti između ova tri načina predstavljanja prošlosti. Tom cilju dodat je još jedan: tvrdnja da u savremenom dobu ne prisustvujemo kraju istorije nego kraju koncepcija koje su diktirale kraj istorije. A na putu Heraklita i Ernesta Bloha sve će biti učinjeno u svetlu sledećeg upozorenja upućenog čitaocu: ako ne očekuješ ono što se ne očekuje, nećeš pronaći neočekivano.

Kako je konačnost čovekova sudbina, tako je istorija poslednje uporište traganja za smislom postojanja. Čovek pripoveda istorije u znak protesta protiv svoje konačnosti, iz nužde koju donosi truljenje i zaborav. Da je oduvek znao, kao što je to znala grčka boginja pamćenja, šta je bilo, šta jeste i šta će biti, čovek ne bi imao sećanja, ne bi imao sposobnost iščekivanja, niti potrebu da ostavlja tragove po kojima ga traže.