Izgubljene iluzije

Jednom rečju, dragi moj, tajna bogatstva u književnosti ne leži u radu, nego u tome da se iskoristi tuđi rad.

Puna dva sata u Lisjenovim ušima sve se uređivalo novcem. U pozorištu kao u knjižarstvu, u knjižarstvu kao u uredništvu lista, o umetnosti i o slavi nije bilo govora. To kretanje velikog klatna, koje se zove Novac, udaralo ga je po glavi i po srcu razbijajući ih u komade (…) Setivši se večeri provedenih sa drugovima iz Ulice četiri vetra, jedna suza zablista u pesnikovim očima.
– Šta vam je? – upita ga Ejen Lusto.
– Vidim poeziju u blatištu – reče on.
– E, dragi moj, vi još imate iluzija.

Kroz priču o Lisjenu Šardonu, mladom pesniku iz Angulema koji očajnički pokušava da uzgradi ime u Parizu, Balzak maestralno prikazuje pogubnost provincijskih ideala i dvoličnost aristokratskog društva. Zgodan i ambiciozan, ali naivan, Lisjen u prestonicu dolazi s velikim očekivanjima da bi ga ubrzo porazila surova pariska realnost.

Uskraćen za društveni položaj za koji misli da mu pripada, Lisjen će ubrzo svoje težnje ka visokoparnoj poeziji zameniti lešinarskim novinarstvom, a njegov sve dublji moralni pad zapretiće da mu ugrozi život…

Napisan između 1837. i 1843, roman Izgubljene iluzije možda bolje od bilo kog drugog od preko devedeset autorovih romana otkriva prirodu i veličinu Balzakovog genija.

Onore de Balzak rođen je u Turu 1799. godine, gde je njegov otac, seosko dete, napredujući do administracije Kraljevskog saveta, poslat da nadgleda armijsko snabdevanje. Majka mu je iz porodice imućnih pariskih platnara, preko trideset godina mlađa od muža, udata iz računa. Porodično prezime bilo je Balsa, ali ga je društveno pokretljivi otac promenio u Balzak – Onoreu je ostalo samo da kasnije doda lažnu plemićku oznaku de, u skladu sa svojom ideološkom naklonošću prema starim vrednostima, aristokratiji i monarhiji.

Najranije detinjstvo proveo je kod dojkinje, odvojen od roditelja, da bi potom bio školovan uz kućne učitelje, dok nije stasao za gimnaziju i poslat u Vandom, odakle je stigao na Sorbonu, na studije. Posle studija, na insistiranje oca, radio je kao činovnik u advokatskoj kancelariji par godina, a onda pobegao iz pravničke profesije glavom bez obzira. Tada rešava da počne da piše: posle neuspeha s dramskim tekstovima, okreće se romanima i to popularnim petparačkim „romansama“ s elementima istorijskog, tajanstvenog, strašnog i neretko komičnog, koje piše pod pseudonimom za pariske časopise, pekući zanat. Sve se češće kreće po pariskim salonima, postaje nezaobilazna figura u društvu, glagoljiv, glasan, duhovit, hvalisav i napadan, pun životne energije, uz to izvrstan pripovedač. Veliki ženskar, govorilo se o mnoštvu afera s pariskim damama. Ipak, njegova ljubav prema udatoj poljskoj grofici Evelini Hanskoj, koja je trajala od 1832. u razdvojenosti, s povremenim ukradenim susretima po Evropi i pismima, krunisana je brakom pet meseci pre Balzakove smrti.

S prvim romanima koji će se uceloviti u „Ljudsku komediju“ – ciklus sastavljen od preko 90 dela, „koji istovremeno obuhvata istoriju i kritiku društva, analizu njegovih zala i raspravljanje njegovih principa“, treba da pruži jednu enciklopedičnu ali živu sliku doba, istinitiju od bilo kojeg istoriografskog izveštaja, jer se oslanja na roman kao sredstvo i na umetničku viziju koja prodire u suštinu pojava. U središtu njegovog dela jeste sukob individue i društva, odnosno borba pojedinca, obdarenog strašću, katkad i opsesijom, da zauzme optimalnu poziciju u svetu, pri čemu je od ključnog značaja uzajamno dejstvo jedinke i sredine – predstavljene francuskim društvenim sistemom, gde Balzak neprestano tematizuje propadanje moralnih vrednosti, časti i solidarnosti, ljudske osećajnosti, pa i romantičarskog idealizma, pod bespogovornim autoritetom novca u dominantno materijalističkoj kulturi kapitalizma.

Muž grofice Hanske umro je 1841, međutim, ljubavna priča između pisca i grofove udovice pretrpela je još mnoštvo udara i prepreka, da bi, po razrešenju svih problema, Balzak, već na smrt bolestan, otputovao u Ukrajinu, gde su se on i Evelina venčali u martu 1850. Umro je u avgustu iste godine. Oboje su sahranjeni na groblju Per Lašez.