Između Istoka i Zapada

Četiri teksta, sabrana u knjižicu koja je pred vama, razmatraju našim vremenima neprimerene, prašnjave „crkvene“ teme: pitanje odnosa između duhovnog Istoka i Zapada, koje se u Evropi konkretizuje u priču rascepa istočnog i zapadnog hrišćanstva; pitanje uspona ka Bogu, pitanje o suštini crkvenosti i budućnosti celovitog, istočnozapadnog hrišćanskog mišljenja. Kao „hrišćanska“ – christiana sunt, non leguntur – ova pitanja su, naizgled, za druge čitaoce nezanimljiva.

Međutim, to je samo naizgled tako. (Ovim ne želim da odbijam „hrišćanske“ čitaoce, ili da zavodnički nastupam prema „nehrišćanskim“… Erotske priče u svetu duha su srećom nepredvidljive.) Istorijske i institucionalne, eklisijalno-političke dimenzije pomenutih pitanja ne zanimaju me previše. U ova četiri teksta, pipajući i iskoračujući ka nepoznatom (samo hrišćanstvo je za mene simbolički svet u koji sam stupio relativno kasno, i uvek sam bolno svestan njegove udaljenosti; premda mi je, s druge strane, – Bogu hvala – postalo bliže od mene), želeo sam da osetim temeljne odnose duhovnosti i mišljenja, tradicije i iskustva. Odnose koji važe sada i za svakoga. Odnose koji su okvir iskustva istine.

Svako mišljenje je ukorenjeno u određenom celovitom iskustvu bivstvovanja, koje mu daje pečat pre svake refleksije. Svaki život – čak i eksces, iz-stupanje i najdrskijeg eksperimentatora – artikuliše se u predanju, inače bi zaćutao u nerazumljivom solilokvijumu. Kada misao postane toga svesna, ona postane istorijska misao. A kada postane svesna da je duhovno predanje suštinski deo univerzalne tradicije, prinuđena je da uspostavi odnos prema mnoštvenosti duhovnih predanja.

Ovde se, međutim, stvari komplikuju, jer se duhovno predanje predstavlja kao nešto suštinski van našeg uticaja. Kao područje koje svoju logiku inauguriše pre svakog logosa. Koje zahteva izlazak i zabranjuje ulazak. Pitanja kojima se bavim u ova četiri teksta su rasplitanje tog zapleta – ili ponovno zaplitanje nekih prebrzih rasplitanja na području hrišćanstva. Zato se ovi tekstovi, po mom shvatanju, tiču svakog ozbiljnog mišljenja na ovim prostorima (koje, naravno, danas isto kao i nekad – nije naročito česta pojava). Traženje duhovnog identiteta i nalaženje identiteta u zajednici, kako se to u ovim tekstovima pokazuje, dakle, konzervativna „postojanost“, en-staza, pri tome ne znači apologiju bilo kakve urođenosti ili institucije, „ostajanja“, psihopatološke žudnje za bezbednošću u naručju Čuvara, nego samo pažljivo sledi izazov trenutka, kada naša slučajnost postaje sudbina. Sledi dinamiku duhovne ek-staze, koja oblikuje i jezgro „zajednice“. Svako ko zna šta je misaono i duhovno traženje, traži taj trenutak. Drugima to nema smisla ni objašnjavati.

Četiri različita diskursa u četiri teksta se dopunjavaju. Isprobavanjem različitih misaonih i književnih oblika, formalnom ekstravagancijom (dijalog relativizuje manifest, „apologija“ daje smisao fragmentu, a fragment drobi apologiju, pismo postavlja celinu u lični okvir koji jedini može da osmisli reč kao obraćanje nekome), želeo sam da pratim drukčiji ritam i melodiju duhovne ekstatike prema kojoj je „naučno“ razmatranje uvek nasilno. Smirenje misli – koje tako lepo izražava jedna jedina grčka reč ταπεινοφροσύνη – čini dijaloga o usponu, ne želi da bude u suprotnosti sa samosvešću manifestativnog govora, jer je ovaj kao „očitovanje“ – manifestatio – sopstva u njegovoj rizikovanoj transparentnosti, upravo nepoverenje prema „svome“ i osluškivanje Tradicije.

Ovi neveliki tekstovi su, dakle, iskoračivanja, kako po predmetu koji ih privlači tako i po svojoj formi i vlastitom etosu. U promišljanju ek-staze i sami su postali „ekscesni“. Postali su iz-stupanja iz granica sopstvenog i tuđeg mišljenja i iskustva. Sopstvene konfesionalnosti i vernosti. Sopstvene „zapadnosti“ i zasićenosti Zapadom. Sopstvene nevernosti i ispraznosti. Zbog toga, takođe, govore – meni, a nadam se još ponekom – o smislu ograničenosti. O neophodnosti prekoračivanja granica, otvorenosti za iskustvo drugog (i o tome da to prekoračivanje i ta otvorenost najverovatnije nisu potrebni samo nama smrtnicima…).
Neka u to iz-koračivanje primame još nekoga.

Predgovor autora