Jelena, žena koje nema

Teško je reći za ma koji izbor pripovedaka Iva Andrića da nije reprezentativan, te ako bismo se oslonili na reprezentativnost ovog izbora ništa novo ne bismo rekli. Ovaj izbor je različit od onog koji pod ovim imenom decenijama već objavljuju drugi izdavači, njegove specifičnosti su u tome što daje pripovetke koje idejno podržavaju Andrićevo razumevanje umetnosti (Aska i vuk, Most na Žepi); one koje na osoben način poniru u dubine ličnih strahova (Knjiga, Deca); priče koje na diskretan ali umetnički ubedljiv način slikaju istorijsku transverzalu tragike srpskog naroda (i jevrejskog na ovim prostorima), kao i one koje analiziraju mehanizme tog fatuma (Priča o kmetu Simanu, Pismo iz 1920. godine, Bife “Titanik”) i one koje se upuštaju u veoma zamršeni svet žene i ženskog i pokušaja muškarca da ga razume (Put Alije Đerzeleza, Žeđ, Jelena žena koje nema, Žena na kamenu, Bajron u Sintri). Umesto predgovora uvršten je Andrićev govor u Stokholmu prilikom prijema Nobelove nagrade (O priči i pričanju), a knjigu okončava njegov glavni poetički esej Razgovor s Gojom.