Juče

U gradu San Agustin de Tango nikada ne znate šta će se dogoditi, ili koga ćete sresti, teško je razlikovati banalno od realnog, a opasnost, delirijum ili istina vrebaju iza ugla. Tokom čitavog dana – jučerašnjeg – obuhvaćenog ovim romanom, glavni junak i njegova voljena supruga prisustvuju neobičnim dešavanjima: muškarca giljotiniraju zbog propovedanja intelektualnih zadovoljstava seksa, u zoološkom vrtu noj proždire lavicu, a možda i ne, jer u Emarovom nadrealnom svetu do izvesnosti je teško doći.

Emar, savremenik Pabla Nerude i Visentea Uidobra, pisao je pretežno tokom međuratnih godina. Iako je uticaj evropske avangarde na njega očigledan, teško je ne proglasiti ga postmodernističkim piscem, koji je skoro pola veka ispred svog vremena. Pinčon, Vonegat, Gadis i mnogi drugi, idu, nehotice, njegovim stopama, a gotovo sigurno ga nisu čitali.

Nije teško razumeti zašto su Emarovi savremenici bili zbunjeni ovim romanom. Filozofske peregrinacije nikada nikuda ne vode; primetno je odsustvo političkih i ideoloških skela, čini se da je Emar više zainteresovan za postavljanje pitanja nego za odgovaranje na njih.

Međutim, ono što je svojevremeno izgledalo kao nedostatak, sada to više nije. Odavno smo shvatili značaj same aktivnosti a ne cilja, kao i to da je potraga za krajnjim značenjem naivna namera.

Juče je, dakle, jedna krivulja iz prošlog veka, koja izgleda nekako savršeno usklađena sa našim današnjim, a verovatno i sutrašnjim (ne)prilikama.

Huan Emar (1893–1964), čileanski pisac i kritičar umetnosti, veliki predvodnik avangarde dvadesetih i tridesetih godina, čiji su kritički spisi pomogli revoluciji umetničke scene u Čileu. U svoje vreme nedovoljno cenjen, sada se smatra jednim od najvažnijih latinoameričkih pisaca XX veka.

Huan Emar rođen je kao Alvaro Janjes Bjanći, u Santjagu. Njegov otac bio je senator i diplomata, te je porodica mnogo putovala Evropom. Iako je za njega planirana advokatska karijera, Emar se uključio u umetnički i književni svet Pariza, u koji odlazi 1919. Pod uticajem druženja s Bretonom i ostalim nadrealistima, uzima pseudonim Žan Emar, kasnije promenjen u Huan Emar, od francuskog j’en ai marre, što znači sit sam (svega).

Vrativši se u Santjago, povezao se s grupom Montparnas, koju su činili umetnici pod velikim uticajem aktuelnih evropskih avangardnih umetničkih tokova. La Nación, liberalne novine koje je osnovao Emarov otac Eliodoro Janjes, postale su platforma za Umetničke beleške (1923–1925), koje su potpisivali Emar i njegovi saborci, a u kojima su objašnjeni temelji avangardnog protesta, te proglašena potreba da raskine sa kreolizmom, koji je dominirao i književnošću i vizuelnom umetnošću. Ova aktivnost trajala je sve do 1927. godine, kada je vlada zaplenila novine (a Eliodoro Janjes deportovan).

Svoje književno stvaralaštvo Emar je započeo neobjavljenim romanom Torcuato (1917), a potom između 1935. i 1937. objavljuje četiri knjige: Miltín, Un año, Juče (Dereta, 2023) i Diez, u kojima je usvojio modernističke evropske modele i demonstrirao otpor savremenom realističkom trendu.