Kad smo bili siročad

Žive uspomene, staze i bogaze kojima tumaramo čitavog života, obmanjujući se sentimentalnošću i trujući se gorkim istinama i spoznajama, autentičan su prostor skoro svih romana Kazua Išigura. Oštar humor, ironija i pronicljivost i u ovom romanu stvaraju dinamičnu sliku sveprisutne prošlosti koja menja stvarnosne slike.

Kristofer Benks, engleski dečak rođen u Šangaju, ostao je siroče sa samo devet godina. Otac je bio umešan u trgovinu opijumom između Kine i evropskih zemalja. Pošto su prevarili generala Vang Kua, lokalnog gospodara rata, njegovim roditeljima se gubi svaki trag. Kristofer je poslan u London na školovanje, gde postaje renomirani detektiv. Iako je uvek verovao da su mu roditelji živi, u svojim tridesetim vraća se u Šangaj u kome besni kinesko-japanski rat (1937–1945), spuštajući se u ruševine grada i ostatke vlastitih uspomena, pokušavajući da pronađe roditelje.

U apokaliptičnoj atmosferi Šangaja, između arogantnih stanovnika Međunarodnog naselja i kineske sirotinje, Benks, poganjan uspomenama u kafkijanskim lavirintima vlastitih spoznaja i želje da pronađe roditelje i „da iskoreni zlo” i „očisti svet od zla”, naivno verujući da će sprečiti nadolazeću katastrofu Drugog svetskog rata, dospeva u emotivnu tminu koja ga sve više udaljava od cilja.

Kazuo Išiguro rođen je 1954. u Nagasakiju. Kao šestogodišnji dečak, dolazi sa roditeljima u Veliku Britaniju, gde i danas živi. Čitav njegov književni opus situiran je između ta dva sveta, dve različite kulture koje se dramatično sudaraju i na osoben način dopunjavaju u njegovim knjigama. Japan je, sudeći po njegovim delima, zemlja njegove emocionalne imaginativnosti: „U Engleskoj sam sve vreme gradio u svojoj glavi sliku zamišljenog Japana.”

Bio je nominovan za Bukerovu nagradu četiri puta. Dobija je 1989. godine za Ostatke dana (1989, srpsko izdanje: Dereta, 2022). Roman Neutešni (1995, srpsko izdanje: Dereta, 2019) dobio je Čeltenhemsku nagradu za književnost. U anketi iz 2006. godine sprovedenoj među književnim kritičarima proglašen je za treći „najbolji britanski, irski ili roman Komonvelta od 1980. do 2005. godine”. Za knjigu Slikar prolaznog sveta (1986, srpsko izdanje: Dereta, 2019) dobio je Vitbredovu nagradu, a časopis Tajm je Ne daj mi nikada da odem (2005, srpsko izdanje: Dereta, 2020) proglasio knjigom godine i uvrstio ga u svoj izbor „100 najboljih romana na engleskom jeziku objavljenih od 1923. godine”. Njegovi ostali romani: Zakopani džin (Dereta, 2015), Bledi obrisi brda (Dereta, 2020), Klara I sunce (Dereta, 2022), kao i zbirka Nokturna: pet priča o muzici i sutonu (Dereta, 2020), dočekivani su sa istinskim zanimanjem i pažnjom kod čitalačke publike.

Nesumnjivo je da je Kazuo Išiguro jedan od najvećih savremenih pisaca koji pišu na engleskom. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 2017. godine. U obrazloženju nagrade Švedska akademija opisala je Išigura kao pisca „koji je u romanima velike emocionalne snage otkrio ponor ispod našeg iluzornog osećaja povezanosti sa svetom”.