Kamenje

Panteistička zamisao stapanja sa prirodom i bolno osećanje konačnosti pred beskonačnošću prirode, najeksplicitnije je izraženo u remek-delu Kamenje, koje je Kajoa objavio 1966. godine. Nakon perioda opčinjenosti biljnim i životinjskim svetom, umetnik nas uvlači, kao u neku avanturu, u carstvo minerala, čija nas čarolija potpuno obuzima. Ovaj tekst spada u one koje ne treba previše analizirati, jer ono što je u njima najmoćnije to je gotovo iracionalni doživljaj koji on pruža.

Ova knjiga nije samo apoteoza kamenu, nego i reči. Poput geometrijski savršenih koji obelodanjuju red, a spajanjem daju najčudnije, najslikovitije oblike, tako i Kajoa kleše svoje često eliptične rečenice što narastaju u tekstove snažnih završetaka, poput finala simfonija. Iako su savršena celina, svaki od tekstova može da živi svoj zasebni književni život. Mnogi od njih su toliko raznorodni, kao što su kontrastirajući predmeti i bića koje piščeva uobrazilja projektuje u jednom kamenu. Ponekad ne možemo da odredimo gde prestaje mašta a počinje opis, kao što u jednom manganskom dendritu u kamenu ima više života nego u najživljoj biljci. A nikada nije bio živ. U tim vrtoglavim dalijevskim slikama nalazimo tragove piščevog nadrealističkog početka, ljubavi iz rane mladosti.